Sedam godina od Bataklana: Život kao prkos mržnji

Kraj oktobra u Parizu – uspešan nemački folk-pop duo Milky Chance nastupa pred oduševljenom publikom. Na prvi pogled, potpuno normalna situacija. No koncert nije u bilo kojoj dvorani, već u Bataklanu.

Pre tačno sedam godina, 13. novembra 2015, trojica islamističkih terorista s jurišnim puškama i pojasevima s eksplozivom upali su u dvoranu za vreme koncerta američkog benda Eagles of Death Metal i ubili devedeset ljudi.

U isto vreme, četrdeset drugih građana Pariza i turista ubijeno je u napadima na barove, restorane i nacionalni stadion. Pariski napadi terorističke organizacije Islamska država (IS) uzdrmali su temelje Francusku, a Bataklan je postao simbol ovog tragičnog dana.

Te noći novinar Antoan Leiri izgubio je suprugu Helen. Njih dvoje bili su mladi roditelji, njihov sin Melvil imao je samo 17 meseci.

Dok je svet pokušavao da pronađe objašnjenje za nepojmljivi užas, Leiri je na Fejsbuku objavio otvoreno pismo. Dirljivim rečima obratio se atentatorima i porekao je tim „mrtvim dušama“ svoju mržnju i mržnju svoga sina.

Poruka je obišla svet. Leiri je kasnije objavio knjigu „Moju mržnju nećete dobiti“ u kojoj govori kako se sa sinom borio za povratak u život.

Pogled izvan

Ove sedmice je ekranizacija knjige stigla u evropske bioskope. Iskusni nemački reditelj Kilijan Ridhof („Homevideo“ i „Gladbek“) preuzeo je ovaj težak materijal.

U razgovoru za DW navodi koliko ga je knjiga, koju mu je tada preporučio rođak, dirnula kao oca i supruga i na kraju naterala da snimi film: „Teško je zamisliti ovaj teroristički napad i noćnu moru koja se događala ovoj porodici. Bilo mi je sve to nekako jako blisko od prve sekunde i znao sam da želim to da obradim u filmu.“

Redhof je otputovao u Pariz da upozna Antoana Leirija. Početna zabrinutost da bi možda Leiri više voleo da materijal obrađuje neki Parižanin odmah je nestala. „Mislio je da je dobro što smo bili na određenoj udaljenosti od epicentra“, rekao je Ridhof.

„Za neke stvari je potrebna određena distanca kako bi se razumele. Naša uloga je tada bila uloga saosećajnog prijatelja. Ipak, bili smo itekako svesni odgovornosti. Ta trauma je još uvek jako sveža u Parizu, jako puno ljudi povezuju priče iz te noći“, dodaje režiser.

Oprezan filmski pristup

Ridhof u skladu s tim pažljivo pristupa ekranizaciji. U glavnoj ulozi je Pjer Deladonšam, koji ne samo da fizički podseća na Leirija, nego prenosi i šarm i intelekt kojim Leiri odiše uprkos tugi. Deladonšam verno prenosi šok i traumu, ali i ozdravljenje čoveka koji se uz pomoć sina vraća u život.

Njihov stan im služi kao čahura, sklonište, gde doduše sve podseća na Helen, ali im daje snagu i novi smisao.

„Bilo nam je važno da priču ispričamo pažljivo i osetljivo. Radilo se manje o dramatizaciji, a više o slušanju i empatiji“, rekao je Ridhof za DW. I uspeo je.

Napadi, atentatori, leševi – ništa od toga se ne vidi u „You will not have my hate“. Umesto toga, vidi se učinak tragedije na jednu porodicu. Suočiti se s osećajem mržnje i očaja i to savladati, a istovremeno to učiniti fizičkim iskustvom za gledaoca, to je u svakom slučaju, kako kaže reditelj, bio glavni zadatak.

Parižani su povratili oduzeti noćni život

Nakon terorističkog napada, dvorana Bataklan bila je temeljno renovirana i zatvorena oko godinu dana. Tada je Pariz ponovno dobio ovo važno kulturno mesto.

Prkosom su Parižani pokazali da nisu zastrašeni i da neće menjati životni stil. Govoreći o ponovnom otvaranju Bataklana, britanski muzičar Sting rekao je da želi podsetiti na žrtve, ali i slaviti muziku i život.

Karim i Djeri, koji rade kao obezbeđenje u Bataklanu, rekli su pre početka koncerta Milky Chance u oktobru za agenciju dpa da su navikli da rade ovde, ali da „uvek razmišljaju o onome što se dogodilo“.

Kilijan Ridhof za DW takođe govori koliko je noć terora u Parizu još uvek prisutna: „Rana je vidljiva i danas, ljudi imaju vrlo konkretnu vezu s tom noći. Ali mislim da su Parižani vrlo brzo počeli da se suprotstavljaju tom osećaju upravo životom.“

Želja terorista je bila da se ljudi povuku. Njihov cilj je bio strah. „Parižani su vrlo brzo shvatili da upravo to ne treba činiti, ne treba dopustiti da te izbace s javnih mesta, nego se vratiti životu, biti zajedno, braniti kulturu: pozorište, muziku, bioskop, jer je to je pravi odgovor na mržnju.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.