Oružana pobuna
Član 311
(1) Ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja, bezbednosti ili teritorijalne celine Srbije,
kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.
(2) Organizator pobune,
kazniće se zatvorom najmanje pet godina.
Nije potrebno posebno objašnjavati da vojne i policijske jedinice naoružane dugim cevima nisu isto što i prosvetni sindikati ili lekarska udruženja. Nije sporno da pripadnice i pripadnici vojske i policije imaju pravo da se, kao i svaki drugi državi službenik, žale na uslove rada, protestuju i prave javne skupove. Razlika je u tome što u protestu lekara u belim mantilima ne postoji element pretnje, budući da je najgora stvar koju mogu da vam upere u grudi račun za lečenje.
Pripadnici državnih aparata prinude imaju na raspolaganju daleko opasnije alatke i zato je jedna od civilizacijskih tekovina da ih ne nose sa sobom na proteste, stavljajući tako svima do znanja da neće sprašiti šaržer argumenata u nas ako im se prohte. Naoružani su zato što smo im, kao građani, poverili sopstvenu bezbednost, a oni su se zauzvrat obavezali da će nas štititi i da oružje u njihovim rukama neće biti zloupotrebljeno.
Kada hameri i automatske puške, umesto za zaštitu građana, posluže kao zgodan argument prilikom zavrtanja ruke vladi sopstvene zemlje, bezbedno je reći da su pregovori podaleko odjezdili u smeru zloupotrebe oružja.
Sve ovo znaju i vojska i policija, uče ih tome u školama. Zna to i pravosuđe, ili bi moralo da zna, pa tim više uznemirava oslobađajuća presuda pripadnicima JSO za pobunu u novembru 2001. Takva odluka suda povlači za sobom daleko teže posledice od toga da li će Milorad Luković Legija i Zvezdan Jovanović zaraditi još koju godinu robije ili ne – ona za sva vremena okončava traganje za političkom pozadinom atentata na Zorana Đinđića.
Valja podsetiti, zato što je pamćenje deficitarna roba, da se pobuna Crvenih beretki nije odigrala u političkom vakuumu. Ona se dešava tokom prve velike postpetooktobarske krize, eskaliranjem sukoba premijera Zorana Đinđića sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom. U junu te godine Milošević je izručen Hagu, što Koštunica naziva „državnim udarom“. U avgustu DSS izlazi iz vlade, optužujući je za kriminal. Nepuna tri meseca kasnije, tokom pobune JSO, Koštunica javno brani njihovo pravo da hamerima i dugim cevima blokiraju autoput i zahtevaju od vlade smenu državnih funkcionera.
Valja podsetiti i da, u trenutku kada JSO „protestuje“, država nema na raspolaganju oružanu formaciju koja bi mogla da spreči nasilno zbacivanje vlade: vojna jedinica „Kobre“ nalazila se pod komandom Koštuničinog Ace Tomića i najavila je da neće intervenisati, žandarmerija je tek u procesu formiranja, ne postoji čak ni UBPOK.
U trenutku pobune, vlada Zorana Đinđića ima pregovaračku poziciju čoveka kojeg u mračnom sokaku osoba s pištoljem za pojasom pita da joj ustupi svoj novčanik i ključ od automobila.
Ovde je reč o političkom projektu daleko širem od redefinisanja jednog događaja. On obuhvata davanje oprost za političku pozadinu ubistva premijera, normalizaciju medijske i političke satanizacije koja je prethodila atentatu i izuzimanju tog događaja iz uzročno-posledičnog lanca u kojem je deo političke klase imao direktan doprinos i ništa manje izravnu korist.
Peti oktobar se može prepakovati u puko paljenje skupštine, Miloševića možemo preobući u tragičnu figuru koja nas je branila kad su nas svi napadali, devedesetim možemo da prišijemo nostalgiju, ali atentat na Đinđića ostaje nepodesan za političku propagandu. Zato ga je potrebno svesti na događaj bez konteksta, njegove izvršioce lišiti motiva i međusobne povezanosti, a njegove nalogodavce izmestiti u spekulativnu dimenziju sličnu potrazi za životom van Zemlje.
Moć nije samo sposobnost da sprovedemo svoju volju bez obzira na otpor: ona je – pojednostavljeno rečeno – sposobnost da normiramo stvari, da odlučimo šta je istina a šta ne, šta je dobro a šta loše, i da to nametnemo drugima. Sudska odluka da pobuna nije pobuna bez obzira na to šta govore činjenice i naša sećanja jasan je pokazatelj da se normiranje dešava u mračnoj uličici i da su argumenti odavno repetirani.
Kolektivno sećanje i vrednovanje istorijskih događaja proces je koji se odvija fermentacijom: dajte javnosti dovoljno vremena da o nečemu misli, čita i piše, i zajednička percepcija će se postepeno menjati, obojena novim činjenicama, perspektivama, debatama, kritikama. Problem nastaje kada vidimo prevrednovanje bez društvenog dijaloga, jer tada nije reč o sazrevanju svesti o događajima nego o njihovoj aproprijaciji, a nju mogu da ostvaruju samo akteri koji imaju društvenu moć.
Promena percepcije o devedesetim, kao o godinama u kojima se nije baš toliko loše živelo, iako smo svi na svojoj koži osetili posledice ratova, raspada države i posledičnog rasula, nije spontan nego indukovan proces, ideja koja iz političke sfere tabloidnim slivnicima curi u glave već decenijama. Ona nema uporište u ekonomiji, u istoriji, može se demantovati brojevima, statistikama, svedočenjima, ali dijalog koji bi trebalo da je razvrgne zamenjen je pukim ponavljanjem da su „žuti“ bili gori i od Miloševića.
Jedan od osnovnih mehanizama uredničke intervencije na kolektivnim vrednostima je redukovanje. Peti oktobar se, recimo, sistematski svodi na paljenje i pljačku Savezne skupštine, iako je u pitanju samo fragment procesa.
U kolektivnom pamćenju mahom nemamo 24. septembar, kao dan kada je Slobodan Milošević izgubio izbore, a zatim pokušao da izbornom krađom ipak prođe u drugi krug. Nemamo u sećanju ni travestiju izbornog procesa između tog datuma i 5. oktobra, masovne proteste i masovnu građansku neposlušnost. Imamo samo Maju Gojković koja pokazuje dve skupštinske fotelje i označava dan rušenja uzurpatora vlasti kao dan pljačke i paljevine.
Dnevna politika ždere istoriju, a nakovnji – rekao bi Orvel – ponekad razbijaju čekiće. Trik je u tome da poverujemo da se to dešava spontano, kao istorijska nužnost. Iza te nužnosti se, međutim, uvek kriju konkretne odluke. Sudska presuda u slučaju pobune JSO jedan je od primera nevidljive ruke koja pokreće zupčanike naše istorije.
*Sociolog Dario Hajrić piše između ostalog za portal akuzativ.com. Na Tviteru piše pod @romulian.