Sećanja jednog istočnonemačkog batlera

Čovek koji na naslovnoj fotografiji drži poslužavnik sa čašama je u svakom slučaju imao radničko podobno poreklo: sin rudara iz Saksonije je isprva tek težio za nekakvim čistijim poslom. Odlučio je da postane konobar i krajem pedesetih je učio taj posao u tradicionalnom hotelu Kemnicer Hof. Ali kao mladi član Partije, put ga je odveo u drugom smeru – makar sa sličnim zadatkom. Primljen je u službu za zaštitu osoba Ministarstva državne bezbednosti Istočne Nemačke i kao proverenom kadru mu je poveren posao konobara u Vandlicu, svojevrsnoj oazi u neposrednoj blizini Berlina gde su svoje vile imale gotovo sve glavešine socijalističke države.

Već tamo je prvi put sreo Eriha Honekera, mnogo pre nego što će Honeker postati predsednik Centralnog komiteta Istočne Nemačke. Tada je na funkciji još bio Valter Ulbrih, a Honeker je, seća se Hercog, u to doba bio „prilično društven“. „Znao je da dođe u klub Vandlica kako bi kartali skat (vrsta igre slična preferansu, prim. red.), a obično je naručivao pivo ili konjak“, seća se Hercog u razgovoru za DW. „To se odjednom promenilo kada mu je rečeno da će naslediti Ulbriha na čelu Centralnog komiteta. Od tog trenutka je živeo vrlo zdravim životom. Prestao je da puši preko noći, iako je bio strastveni pušač, i više uopšte nije pio alkohol. Drugim rečima, potpuno je promenio svoj život.“

Dobar lovac

Supruga čelnika Istočne Nemačke je bila Margot, i sama aktivna članica komunističke partije i ministarka obrazovanja. Nju Hercog jedva da je viđao pre 1971. kada je Honeker postao prvi čovek socijalističke Nemačke. Te godine je Hercog zadužen da brine samo o porodici Honeker. „Tek onda sam je viđao i u njeno slobodno vreme. Oboje su napuštali kuću u kojoj su živeli vrlo rano, oko osam sati ujutro i oboje su odlazili na posao u Berlin. Ali ona je odlazila u Ministarstvo obrazovanja, a on u Centralni komitet. Vraćali su se tek kasno uveče i nije nam bio zadatak da se i onda brinemo za njih. Imali su služavku koja je tamo bila preko noći.“

Ipak, već i iz tih povremenih susreta je stekao utisak da su supružnici prilično hladni u međusobnom odnosu. Oboje su brinuli o zajedničkoj ćerki, ali je i ona bila u školskom internatu od ponedeljka pa do petka. „Zapravo, to su bili samo vikendi u kojima su imali nekakav normalan porodični život. Mada se mora dodati da je Honeker često odlazio u lov preko vikenda tako da je provodio mnogo vremena u Vildfangu, lovištu rezervisanom samo za državne glavešine DDR-a i njihove goste.“ Pitamo ga, da li je Honeker bio dobar lovac? „Vrlo dobar. To mogu potvrditi jer sam ga često pratio. Njegov ulov bi onda bio isporučen socijalističkim trgovačkim lancima za opskrbu stanovništva“, tvrdi Honekerov batler.

Komunista sa slugom

Naravno, takva razonoda je u radničkom raju Istočne Nemačke bila rezervisana samo za visoke zvaničnike. Njima nije nedostajalo luksuza, od službenih automobila pa do vila i letnjikovaca. Kako se Honeker, kao prvi komunista, odnosio prema tom luksuzu? I kako se odnosio prema Hercogu, koji je i bio tamo da bi ga posluživao? „To je teško reći“, kaže Hercog. „Imao sam dojam da je Honekeru sva ta buka oko njega bila previše i da ima želju, recimo to tako, da se distancira. Prema nama se uglavnom ponašao kao da uopšte ne postojimo. Znali smo šta on želi i ispunjavali smo njegove želje bez ikakve rasprave.“

„Na početku sam ga vrlo poštovao. On je raspustio grupu telohranitelja i poslugu koju je oko sebe imao Ulbriht i želeo je da ga smatraju tek prvim među jednakima. Ali naravno, kada je govorio o jednakima mislio je na druge članove Centralnog komiteta, a ne na građane. Ipak, vremenom se navikao na predstavu koju su drugi imali o njemu kao prvom čoveku u državi.“

Samodisciplina kao snaga

Honekerova karijera neslavno se završila. U Sovjetskom Savezu je uveliko trajala perestrojka, ali Honeker nije ni razmišljao da bilo šta promeni u Istočnoj Nemačkoj. Drugovi iz Komiteta su ga svrgnuli 1989. kada se pad Zida bližio. Iako mu je suđeno za ubistva građana, ali je pušten u Čile jer je umirao od raka. Ipak, Hercog nalazi i lepe reči za svog bivšeg šefa: „Mislim da je njegova najveća snaga bila disciplina kojom je živeo. Na primer, kad bismo se vratili sa državnih putovanja u inostranstvo – a putovali smo po čitavom svetu – on bi odlazio u svoju kancelariju dan kasnije, bez obzira na vreme i kroz kakvu smo vremensku razliku prošli. Tu sam mu se zaista divio: svi mi ostali smo se jedva držali na nogama iako nismo bili pod tolikim pritiskom kao on. Ta njegova samodisciplina je bila njegova najveća snaga.“

Hercog je od 1971. pa do 1984, do kada je služio Honekera, dovoljno dobro upoznao čelnika DDR-a i njegov policijski aparat kojem je i sam pripadao. Priznaje šta mu je najviše smetalo: „Njegova emotivna hladnoća. Često se sticao utisak da je u mislima negde drugde i da je daleko kada je trebalo da se koncentriše na nešto. Ali ponekad bi se oslobodio i, posebno na važnim putovanjima u inostranstvo, sedao je za sto sa najbližim saradnicima, vadio karte i igrao skat tokom čitavog puta.“