Drugovanje sa Hitlerom ne mora biti kolaboracija
12. oktobar 2018."To što je moj otac bio optužen, za mene je bilo vrlo bolno. Bila sam gnevna i osećela sam stid. Nisam mogla svima da kažem da to nije tačno", kaže Izabela Palaska. Posle Drugog svetskog rata, njen otac je dvaput optužen da je bio kolaborant okupatora, i dvaput je oslobađan optužbe. To je bilo 1947. i 1948. Njen otac Joanis Vulpiotis je bio talentovan inženjer koji je studirao na Tehničkom univerzitetu u Minhenu.
Karl Fridrih fon Simens je vrlo cenio njegove sposobnosti, pa je mladi Grk brzo dobio neke važne rukovodeće pozicije. Ne samo to: oženio se Hertom, Simensovom kćerkom, sa kojom je imao jedno dete. No, taj brak, pre svega zbog labilnog zdravlja njegove supruge. Joanis Vulpotis se vratio u Grčku još pre Drugog svetskog rata. Tamo se oženio imućnom Elenom Eugenidis koja je imala samo 18 godina. Iz tog braka potiče Izabela Palaska. Vulpotis je postao predstavnik Simensa i Telefunkena u Grčkoj i čak je svojoj zemlji omogućio da dođe do tehnologije za osnivanje državnog radija. To je bilo jako propagandno sredstvo za režim grčkog diktatora Joanisa Metaksasa - a kasnije i za nacistički režim u Nemačkoj: Vulpotis je savetovao i Hitlera koji je bio impresioniran njegovim elektrotehničkim znanjima.
Ali - to kanda nije kolaboracija?
Joanis Vulpotis je bio predstavnik gornjeg sloja stanovništva, bio je generalni direktor Grčkog radija i sagovornik tada vrlo važnih ličnosti kao što su bili premijeri njegovi brojni generali. Za vreme Drugog svetskog rata imao je najbolje veze kako sa nemačkim tako i sa britanskim diplomatama. Osnivanje brutalnih grčkih bezbednosnih odreda (Tagmata Asfalias) bilo je - njegova ideja. Ti odredi je trebalo da pomažu u borbi protiv komunista.
Posle rata, otac Izabele Palaske je optužen pred sudom za širenje nemačke propagande. Vulpiotis je do danas ostao sporna ličnost. S jedne strane, protiv njega je dvaput podizana optužnica zbog navodne kolaboracije sa nacistima, a sa druge je njegova kćerka u njegovom arhivu pronašla više od 1.500 pisama sa izrazima zahvalnosti koje su pisali Jevreji, komunisti i drugi Grci.
Zato je odlučila da napiše dve knjige ("Anđeo ili đavo - moj sporni otac" i "Olujne godine") kako bi pokazala da je njen otac imao i poitivne strane i da bi se izborila sa osećanjem stida sa kojim je decenijama morala da živi. Ona svog oca opisuje kao "pohlepnog", ali u njemu ne vidi izdajnika. Zar nije znao ništa o zločinima nacista? "Isto to bih i ja mogla da pitam Nemce", odgovara Palaska, "da li nisu znali šta se dešava u njihovoj zemlji? To je istina koju mnogi nise hteli da vide"- Joanis Vulpiotis "nije bio dobar otac", ali po njenom mišljenju nije bio ni nasilnik. "Divio se nemačkoj kulturi. I za to ga optužuju."
Tabu-tema
U Grčkoj je dosad održano više suđenja kolaborantima, posebno onima iz perioda između 1944. i 1949. To što je Vulpiotis oslobođen optužbe nije bio izuzetak. Grčki istoričar Dimitris Kusuris, koji radi na Univerzitetu u Beču, kaže za DW da 85 odsto kolaboranata nije ni stiglo do suda. Tako je od oko 15.000 optužnica u Atini obrađeno samo 2.200 njih. Od 1945. do 1949. na smrt je osuđeno 114 kolaboranata, ali samo 25 njih je i zaista pogubljeno. 121 optuženik je osuđen na doživotnu robiju, 614 ih je dobilo blaže kazne, a 1.356 ih je oslobođeno optužnica.
Bogati kolaboranti i ratni profiteri su često uspevali da izbegnu kaznu plaćajući mito. Grčki istoričar Stratos Dordanas, sa univerziteta Makedonija u Solunu, smatra da Grčka, kada je reč o kažnjavanju kolaboranata, "u poređenju sa drugim evropskim zemljama ne predstavlja izuzetak": "Ako se u Grčkoj nešto razlikuje, onda je to mali broj stvarno osuđenih, mada ne treba zaboraviti da je posle okupacije izbio krvav građanski rat." Mnogi kolaboranti su se posle rata pridružili Saveznicima i kadnije su, tokom građanskog rata u Grčkoj (1946-1949), učestvovali u borbi protiv komunista.
Kolaboracija je u Grčkoj i danas tabu-tema. Mnogi - među kojima su pozanti političari i biznismeni, najradije bi zaboravili prošlost svojih porodica. "Kolaboranti su se zahvaljujući građanskom ratu brzo integrisali u društvo, a neki od njih su preuzeli visoke funkcije i za manje od 15 godina postali članovi Atinske akademije nauka", aže Kusuris. Na mnoge upite DW upućene potomcima kolaboranata da govore o tome, odgovoreno je nagativno. Spisateljica Izabela Palaska je izuzetak. Svojim knjigama, ona je srušila zid ćutanja. No, kako kaže, "rana je ostala duboka".