Saul Fridlender, dobitnik nemačke nagrade za kulturu

Istorija počinje sećanjem i ne sastoji se samo od datuma i činjenica. To se vidi u delima Saula Fridlendera kada se bavi istorjiom holokausta – a naročito u epohalnom delu Treći rajh i Jevreji. Radi se jednom novom, dubinskom modelu istorije, rekao je Volfangang Frivald u govoru u čast Fridlendera.

A sam autor zahvljajući se na nagradi je čitao pisma koja dokumentuju istoriju njegove porodice. Bilo je tu i pismo njegove majke iz 1942 koje je napisala jednoj francuskinji – moleći je da prihvati da se brine o njenom sinu:

“I ako moramo da nestanemo, imamo sreću jer znamo da smo spasili naše voljeno dete. Dečak ima dosta odeće, veša i cipela a i novca za svoje potrebe. Sve ću ostaviti kod vas, ako budete imali neopisivu dobrotu da mi odgvorite sa da.

Roditelji Saula Fridlendera su ubijeni u aušvicu. Kao nijedan istoričar pre njega, on se posvetio sećanju na holokaust. On je ljudima pretvorenim u pepeo dao priliku da jadikuju i urliču, poklonio im pamćenje i ime – piše izmedju ostalog u obrazloženju žirija koji je dodelio nagradu.

Slušanje tih urlika nije ritualizovana komemoracija I mi nismo manipulisani komercijalzovanim predstavama onoga što se desilo. Potresaju nas ti indivudualni ulrici zbog nevinih žrtava nesvesnih sudbine koja ih čeka, dok su mnogi oko njih znali šta se dešava učestvujući u tom da se ona ostvari.

To je zazvučalo kao odgovor Martinu Valzeru dobitniku iste ove nagrade 1998 godine. On je pre devet godina na istom ovo mestu održao govor o ritualizovnom sećanju.

Fridlender je jedan od poslednjih svedoka Šoe, jedan je od malobrojnih koji tom delu istorije može svojim sećanjem da podari dubinu.