„Sankcije nisu dovoljne“
28. novembar 2018.
Komentator lista Handelsblat iz Diseldorfa nema sumnje o tome ko je za zaoštravanje sukoba između Rusije i Ukrajine odgovoran – ruski predsednik Vladimir Putin: „Putinova Rusija učiniće sve što može kako bi Ukrajina na kraju propala. Jer kad bi se ta zemlja razvila u pravcu jedne manje koruptivne, moderne i ekonomski perspektivne države, on ne bi u svojoj zemlji više imao opravdanje za svoju oligarhijsku mrežu. Ali ukoliko bi Ukrajina ponovo postala vazalski privezak Moskve, to bi dugotrajno remetilo evropsku bezbednosnu arhitekturu. Zbog toga Evropa ni u kom slučaju ne bi smela da bude ravnodušna prema sudbini Ukrajine“.
U sličnom pravcu, doduše koristeći slikovitija poređenja, razmišlja i autor teksta minhenskog lista Merkur: „Putinov odnos prema Ukrajini već godinama liči na igru mačke i miša. Sada je mačka ponovo udarila šapom – i tvrdi da ju je miš pre toga napao. Putina od takvog ponašanja niko neće moći da odvrati. Najnovija vojna avantura Kremlja pokazuje u kojoj su meri preuranjeni bili svi zahtevi da se ukinu sankcije. Kada nemačka Levica Putinovo agresivno ponašanje uzima kao potvrdu svoje teze da bi sankcije trebalo ukinuti jer su očigledno nedelotvorne, tu se radi o cinizmu koji je teško nadmašiti.“
Krivica Kremlja
I prema mišljenju komentatora uglednog konzervativnog lista Frankfurter algemajne cajtung nije tačno da su sankcije neefikasne: „One utiču na kalkulacije Kremlja. I mali ubodi mogu da zabole. Ali one su pre svega znak da nema nikakvog povratka na ’business as usual’, te da pokušaji zabijanja klina između zemalja Zapada neće biti uspešni. Ali ne bi sve trebalo da ostane na sankcijama: Ukrajini je potrebno više podrške i pažnje, Evropljani bi trebalo da urade više kako bi bili nezavisniji od ruskih isporuka energije. Jer brzo odbijanje Rusije evropskih ponuda za posredovanje u sporu, pokazuje da Kremlj i dalje ide u pravcu eskalacije.“
Malo drugačiji je ton u komentaru lista Nirnberger nahrichten: „Ma koliko važno bilo znati ko je kriv za eskalaciju, traženjem odgovora na to pitanje u Ukrajini se neće doći do nekog rešenja. Zapad bi morao da pronađe način da Rusiju izvuče iz izolacije. Ni u Siriji se ništa ne može postići mimo Moskve. Drugim rečima: samo uz pomoć apela neće postići cilj, ali ni samo sankcijama. Potrebno je osmisliti koncepte koji nadilaze horizont dnevne politike. Garancija da će to funkcionisati ne postoji. Ali trenutno to niko i ne pokušava. A to može da vodi samo u neuspeh.“
Umeren u svom komentaru je i autor teksta u uglednom, liberalnom listu Zidojče cajtung iz Minhena. On smatra da bi nemačka kancelarka Angela Merkel tu mogla da igra važnu ulogu: „Potrebno je sprečiti da rat u Ukrajini – koji na žalost traje još od 2014. – dobije još jedno bojno polje. Još postoji nada da nijedna ni druga strana neće dozvoliti da sukob izmakne kontroli, samo zato jer bi im to odgovaralo iz unutrašnjepolitičkih razloga. To doduše ne zavisi u prvom redu od Angele Merkel, ali ona može da pomogne. Ona Putinu može jasno da stavi do znanja da će novo rusko kršenje pravnih odredbi i novo nasilje diktirano iz Kremlja biti kažnjeno novim sankcijama. Ali potrebno je upozoriti i Porošenka: ni ukrajinski predsednik ne bi smeo da pitanje rata i mira podredi svojoj predizbornoj borbi.“
Suodgovornost Zapada
Sasvim drugačiji je naglasak u komentaru levog berlinskog lista Tagescajtung: „Sankcije koje su na snazi još od 2014. godine pokazale su se kao sasvim nepodobne za vršenje pozitivnog uticaja na politiku Rusije prema Ukrajini. Apeli za deeskalacijom nemačke kancelarke Angele Merkel i ministra spoljnih poslova Hajka Masa zvuče razumno. Ali i oni će se pokazati kao nedelotvorni ukoliko Nemačka i njeni partneri u EU i NATO ne budu u stanju da konačno preskoče sopstvenu senku i priznaju svoju veliku suodgovornost za zaoštravanje krize izmešu Rusije i Zapada još od kraja 1990-ih – što je na kraju i dovelo do aneksije Krima.
Deo te suodgovornosti je proširenje NATO na istok, čime je prekršeno obećanje koje je bivši kancelar Helmut Kol dao u Moskvi 1990. Potom je tu zaključak NATO iz 2008. s opcijom uključivanja Ukrajine, te pregovori o pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji. Tada je Brisel stavio Kijev pred fatalnu alternativu da se u sferi trgovinske i ekonomske politike jasno opredeli između Moskve i Zapada. I na kraju je tu suodgovornost Nemačke i njenih zapadnih partnera za neograničenu podršku vladi u Kijevu – i to čak i onda kada je ona, odmah nakon preuzimanja vlasti u februaru 2014, zapretila da će raskinuti postojeći ugovor s Moskvom o korišćenju vojne luke u Sevastopolju na Krimu najmanje do 2042 godine.“
Autor teksta smatra da bi za smirivanje dinamike eskalacije bilo potrebno da NATO koriguje svoju odluku iz 2008, te da bi smirivanju pomoglo kada bi obe strane pristale na to da više ne održavaju vojne manevre u blizini granice i kada bi povukle trupe koje su sada tamo stacionirane. Uz to bi Rusiji trebalo da bude garantovana mogućnost korišćenja vojne luke u Sevastopolju. Na kraju bi moglo da se predloži održavanje novog referenduma na Krimu, koji bi ovoga puta organizovale i kontrolisale UN. Građanima na Krimu ponudio bi se ostanak u okvirima Ukrajine uz veliki stepen kulturne, jezičke, finansijske i upravne autonomije. „Kada bi Nemačka pokrenula takvu deeskalirajuću inicijativu, bila bi to realizacija onoga što se u Berlinu rado naziva povećanim stepenom međunarodne odgovornosti Nemačke“.
Priredio Zoran Arbutina