San nemačke levice o Jugoslaviji
29. novembar 2018.
Levičarska Fondacija Roza Luksemburg predstavila je svoj onlajn-projekat
„Jugoslavija: priče o nastanku i propasti jedne države“ u sklopu koje autori (uglavnom naučnici s područja bivše Jugoslavije) pokušavaju da objasne fenomen zemlje Južnih Slovena i fascinaciju koja u mnogim delovima levog političkog spektra u Evropi, a posebno u Nemačkoj, još uvek igra određenu ulogu. I to se moglo videti i na tribini održanoj u sredu uveče u Krojcbergu u Berlinu.
Nakon tribine, koja je dobrim delom delovala poput uvodnog predavanja za studente istorije jugoistočne Evrope, učesnici su, kroz objašnjenja „mita Jugoslavija“, pokušali da se, odgovarajući na pitanja iz publike, osvrnu i na sadašnjost prostora koji se nekada zvao Jugoslavija. Zaključak je, kao što se moglo i očekivati, da stvari baš i ne stoje najbolje.
No počnimo redom. Za pripadnike levog političkog spektra u Nemačkoj porazna je pre svega činjenica da u zemljama nastalim nakon raspada Jugoslavije, zapravo ni nema nekog ozbiljnijeg levog političkog faktora. „U principu smo na području koji se nekada zvao Jugoslavija u defanzivnom položaju. Kompletan sindikalni pokret se u tom delu Evrope raspao. Tamo nemamo organizaciju koja se aktivno i ofanzivno bori za prava radničke klase. Naprotiv, većina sindikata je ekstremno nefunkcionalna organiziona struktura koja služi isključivo bogaćenju sindikalnih funkcionera“, rekao je direktor kancelarije Fondacije Roza Luksemburg za jugoistočnu Evropu Krunoslav Stojaković.
„Konkretna borba je naravno tu. I leva ideja postoji kroz borbe za studentska prava, ali pre svega borbe u ekološkom spektru. To se posebno odnosi na borbu protiv gradnje čitavog niza manjih hidrocentrala. I tu je prisutna leva ideja“, zaključio je Stojaković ukazujući u tom kontekstu još i na proteste u Tuzli 2014. I u toj kombinaciji preklapanja kompetencija levog i zelenog spektra Stojaković vidi budućnost leve političke opcije u Jugoslaviji. „Ovo je jedini način da levica u tom delu Evrope iziđe iz geta u koji se dobrovoljno zatvorila“, rekao je Stojaković.
„Seksi“ samoupravljanje i pank
Zbog čega je publici na zapadu, pogotovo onoj sa DDR-iskustvima, Jugoslavija zanimljiva – to se moglo videti i osetiti i na berlinskoj tribini, i to kroz posebnost i samostalnost koja je pronikla iz prekida odnosa Tita i Staljina. Pritom se uvek iznova u raspravama pojavljuje pojam samoupravljanja kao egzotičnog utopističkog modela koji je u svom korenu bio i antistaljinistički i antifašistički.
Iako se u jednom trenutku čak moglo čuti da je samoupravljanje, zbog cilja da i radnici imaju udeo od dobiti preduzeća u kojem rade, „začetak okretanja kapitalizmu“, slovenački politikolog Gal Kirn objašnjava da samoupravljanje u praksi baš i nije funkcionisalo onako kako je to u teoriji zamišljeno i kako to danas, kroz filter ulepšavanja, zamišljaju neki aktivisti. „Šteta što to tokom rasprave večeras nismo malo više tematizovali kako bismo pokazali da su se, uprkos samoupravljanju u Jugoslaviji, odluke donosile na nekim drugim, višim nivoima, a i da sami radnici nisu baš svuda i uvek pokazivali veliko interesovanje“, rekao je Kirn u razgovoru nakon tribine. Tako da je deo publike kući ipak otišao sa svojim idealističkom slikom o jugoslovenskim fabrikama u rukama radnika.
Publicist Roland Čehnrer navodi još jednu „seksi“ odliku Jugoslavije koja je nekadašnjim građanima DDR-a delovala privlačno. „Pop-kultura. Imali ste pank u Jugoslaviji pre nego u zapadnoj Nemačkoj (u najboljem slučaju istovremeno, prim.aut). U Jugoslaviji su ti mladi bendovi mogli da nastupaju u lokalnim društvenim centrima. To je ta kulturna otvorenost na koju smo mi iz DDR-a gledali pomalo sa zavišću“, kaže taj autor i novinar.
Omražena EU
Ali šta je sa sadašnjošću? Berlinski proces? Evroatlantske integracije? I pitanje budućnosti regiona unutar Evropske unije pokrenuto je tek nakon rasprave na pitanje iz publike. I za razliku od politike, istoričara i dobrog dela posmatrača situacije u tom delu Evrope, učesnici rasprave ne veruju da je mir i budućnost regiona koja se nekada zvala Jugoslavija moguća samo u okviru jedne „supra“ državne strukture kao što je EU.
Pritom je zapanjujuća usredsređenost učesnika u raspravi na ekonomske aspekte proširenja EU s poznatim floskulama poput „nove članice su samo tržište za Nemačku“ itd, uz ponavljanje mantre da je svim zemljama u susedstvu gore nakon ulaska u EU. Nijednom rečju nije spomenuta jedna od osnovnih ideja EU kao mirovnog projekta. Levica, i to ne samo u Nemačkoj, „mora da počne da razmišljati o alternativama Evropskoj uniji“.
Za Gala Kirna, slovenačkog politikologa koji trenutno živi u Nemačkoj, EU se diskreditovala zbog „revizioniranja prošlosti“ i „izjednačavanja komunizma i fašizma“. „I dok je EU devedesetih i bila demokratska tvorevina s prizvukom socijaldemokratije, EU je sada jedna neoliberalna organizacija“, tvrdi Kirn. Sa svim onim lošim što se uz taj pojam povezuje. Ono što levica želi jeste nekakva alternativa Evropskoj uniji, zaključuje Kirn pa citira gurua evropske levice Janisa Varufakisa i kaže: „Nama je potrebna nova Evropa“.
Za to će biti prilike već na sledećim EU-izborima, jer je Varufakis pre nekoliko dana objavio da se sa svojim pokretom „Diem25“ upravo u Berlinu (zajedno sa Srećkom Horvatom) kandiduje za poslanika u Evropskom parlamentu.