Reakcije koje sam dobio na moj članak objavljen 11.1.2016. (o seksualnim napadima u Kelnu tokom novogodišnje noći), bile su veličanstvene. Članak se proširio internetom, većina ljudi me hvalila zbog hrabrosti da se suprotstavim pretnji koju predstavlja politički islam u Evropi. Istovremeno, mnogi muslimani, ali i oni levo-liberalno orijentisani, kritikovali su me uz argument da ne pokazujem saosećanje s patnjama izbeglica. Svejedno sam nastavio da pišem i, bez obzira na kritike, i dalje dam branio zapadni sekularizam.
Godinu dana nakon kelnskih napada i dalje sam uveren da politički islam i zapadne liberalne vrednosti nisu kompatibilni. Još uvek verujem da doseljavanje smeta harmoniji i ravnoteži nemačkog društva. I zaista, godina 2016. dokazala je da su nemačko društvo i evropski način života veoma mnogo patili zbog izbegličke politike koja se vodila načelom „otvorenih vrata“.
Preko 1.500 policajaca je ovoga puta bilo na dužnosti tokom novogodišnje noći u Kelnu, to je bilo potrebno kako bi se obezbedilo da se ne ponove napadi od prošle godine, kada su preko 1.000 žena seksualno uznemiravale stotine mladih muškaraca, najverovatnije severnoafričkog i arapskog porekla. To je tužno i sramotno. To pokazuje da je nemački stil života, ta čežnja ljudi za zabavom i zadovoljstvom, već pretrpela štetu. Strah od napada oduzeo je Nemcima njihovu bezbrižnost. To je itekako tužno.
Politički islam stigao je u Nemačku
U Nemačkoj, ali i u drugim evropskim zemljama, ubuduće će biti više javnog nadzora, jer mi smo dozvolili političkom islamu da prodre u nemačko društvo. Istovremeno, desno-populističke grupe u Evropi imaju veću podršku nego ikada pre. Alternativa za Nemačku (AfD) koja vodi politiku protiv izbeglica, danas ima više simpatizera nego što se to pre godinu dana moglo i zamisliti. Sveukupno je zapadni sekularizam veoma ugrožen, budući da evropske vlade i dalje ignorišu pretnju političkog islama. Svejedno nemačka vlada i dalje smatra da se mora ispričavati muslimanima.
Ali zašto bi Nemačka trebalo da se izvinjava? Za to što je otvorila svoje granice izbeglicama? Za to što ih je tako dobro tretirala, ponudila im zaštitu, tako da mogu da dostojanstveno žive?
„Keln“ nije bio izolovan slučaj
Ono što se prošle godine dogodilo u Kelnu, nije bilo, kao što to misle mnogi muslimani, liberali i marksisti, izolovan, pojedinačni slučaj. U maju prošle godine, 18 žena bile su seksualno napadnute na jednom muzičkom festivalu u Darmštatu. Policija je u tom kontekstu uhapsila tri azilanta iz Pakistana.
Jedan 17-godišnji avganistanski izbeglica tereti se da je u oktobru silovao i ubio jednu 19-godišnju studentkinju medicine iz Frajburga. Studentkinja Marija bila je samo jedna od mnogih Nemica i Nemaca koji ne samo da su izrazili dobrodošlicu izbeglicama, već su im i pomagali da se u stranoj zemlji osećaju kao kod kuće. Naravno da ne bismo smeli o svim izbeglicama paušalno da sudimo, ali istovremeno ne bi trebalo ni da prihvatimo izbeglice, a da pritom nismo ispitali pozadinu njihove priče. Morali bismo da budemo oprezni kada se radi o političkoj ideologiji koja je u mnogim većinski muslimanskim zemljama odgovorna za besprimeran uspon ekstremizma, mržnje prema ženama i bes protiv Zapada.
Mržnja mnogih muslimana
Nisu samo izbeglice te koje gaje mržnju protiv zapadne kulture. Pristalice iste te ideologije su i mnogi muslimani koji već decenijama žive u Evropi. Kad s njima pričate o sukobu u Siriji, oni onda optužuju Zapad. Kad s njima pričate o Avganistanu, onda se žale na američku intervenciju.
Ne može se negirati doprinos Zapada u procesu pooštravanja sukoba na Bliskom istoku i drugim muslimanskim zemljama – ali on definitivno nije ograničen samo na muslimanski svet. I Latinska Amerika i Afrika patile su zbog hegemonijalnih kapitalističkih napada. Ali većina muslimana ne želi da preuzme svoj deo odgovornosti za taj fijasko.
Kad se ljudi poput mene suprotstave političkom islamu, i na Zapadu i u našim sopstvenim zemljama, onda nas muslimani smatraju izdajnicima. Kad kažemo da su saudijsko-vehabitski islam i isto tako represivna Islamska republika Iran odgovorni za porast netolerancije i fanatizma u celom svijetu, onda nas nazivaju „zapadnim agentima“. Kad kritikujemo „burke“ i „burkinije“ kao simbole tlačenja žena i muške dominacije, onda nam levi liberali prebacuju da smo protiv toga da žene mogu „slobodno da odlučuju“.
Ne, mi ne možemo i ne bi trebalo da dozvolimo da salafizam i slične ideologije puste korenje u Evropi ili bilo gde drugde u svetu. Ne smemo da nasedamo na tvrdnje da politički islam veruje u raznolikost i pluralizam. Treba se suprotstaviti onome ko se zauzima za to da ekstremističke ideologije – bez obzira na to da su islamske ili hrišćanske – dobiju više prostora u Evropi ili svetu. Jer se ne radi o borbi između islama i Zapada, već o sukobu između sekularizma i fundamentalizma. Nažalost, u muslimanskim društvima danas dominira fundamentalizam. I nije nikakva tajna da islamizam ima globalne ambicije.
Nazvati stvari pravim imenom
Zapad mora da prihvati izbeglice kojima je hitno potrebna pomoć. Istovremeno, on mora da bude i veoma budan prema političkom islamu, koji je dao zamah anti-sekularnim, opskurnim, sumnjivim grupama u Nemačkoj. Ekstremistički islam i fundamentalističko hrišćanstvo su dve strane jedne iste medalje.
Slovenački filozof i politički aktivista Slavoj Žižek u svojoj knjizi „Nova klasna borba“ govori o „dvostrukoj uceni“ – sa islamističke i desno-ekstremne strane, uceni kojoj se mora suprotstaviti. Osim toga, kaže Žižek, evropske vlade ne bi smele da ignorišu brige svojih građana. A oni zbog velikog izbegličkog talasa strahuju da će biti ugroženi njihovi interesi.
Činjenica da je u novogodišnjoj noći u Kelnu ovoga puta bezbednost bila zagarantovana, neće ipak kod ljudi dovesti do toga da se načelno osećaju bezbdnije. A nakon terorističkog napada u Berlinu, u Nemačkoj se ne radi više samo o seksualnom napastovanju. Bez obzira na to da li se to nama sviđalo ili ne, azilanti iz muslimanskih zemalja učestvovali su u tim odvratnim delima. Stvari moramo nazvati pravim imenom. Mi smo političkom islamu do sada već dovoljno popuštali.