SAD se opraštaju od uloge svetskog policajca

Donald Tramp je Donald Tramp je Donald Tramp je Donald Tramp. Grdno su se prevarili oni koji su se nadali da će biznismen iz Njujorka promeniti svoj agresivni ton čim položi zakletvu kao predsednik. Prvi govor novog američkog predsednika ne ostavlja prostora za špekulacije: Trampu, na najuticajnijoj političkoj funkciji na svetu, ne pada na pamet da ublaži svoju retoriku. Naprotiv, on nastavlja da ponavlja svoje formule iz predizborne kampanje. Obećava da će izolacinističkom ekonomskom i odbrambenom politikom Ameriku ponovno učiniti velikom. Najavljuje da će on, multimilioner, sa svojim kabinetom koji se sastoji od multimilionera, zemlju učiniti pravednijom. Da će se pobrinuti za kvalitetno obrazovanje i pre svega sigurna radna mesta tako što će sprečiti uticaje iz inostranstva. I da će se SAD tokom njegovog mandata brinuti samo za neposredno dobrostanje sopstvene zemlje. Da time odustaje od uloge SAD kao svetskog policajca, jasno je iskalkulisano, i nije nikakav problem za čoveka koji potencijalne interese sopstvene zemlje stavlja iznad svega.

Reči imaju novu težinu

Tako od ovog 70-godišnjaka prilikom njegove svečane inauguracije nismo čuli ništa novo. A ipak to ima novu težinu. Jer bez obzira što je moć američkog predsednika ograničena, ipak je on taj koji odlučujuće utiče na političko raspoloženje u zemlji. I zato su 500.000 Trampovih pristalica koji su doputovali sa svih strana, frenetično klicali svom idolu. Baš zato što nije odustao od svojih predizbornih obećanja. Isto tako odlučno nastupaju i njegovi protivnici koji protestuju protiv ove nove političke linije u Vašingtonu. Dug period predizbora u SAD dovodi do toga da novi predsednik preuzima ranjenu, podeljenu zemlju. To je uvek tako, iako je ova predizborna bitka, zahvaljujući provokativnoj retorici Donalda Trampa, dosegla do sada neviđeno niski nivo. Upravo zbog toga, već decenijama, prvi gestovi novih stanara Bele kuće uvek su gestovi pomirenja. Tramp je i po tome izuzetak.

On ne veruje u moć pomirenja nego u moć vođe čvrste ruke. Svakom svojom rečju i svakim gestom on je prvog dana na novoj dužnosti signalizovao da će stvari uzeti u svoje ruke. Pritom će i dalje slediti demagoška pravila igre: sve što je "strano" definiše se kao pretnja, sejući seme straha kod masa koje ga prate, ujedinjujući je u neprobojni front protiv svojih protivnika.

To seme straha pak postavlja brojne zamke njegovim protivnicima, liberalnim, kosmopolitski orijentisanim građankama i građanima Amerike koji žele da im zemlja bude sasvim drugačija i koji se vide kao deo slobodnog, otvorenog sveta za koji se mora boriti i zalagati.

Stvarnost pred kojom se ne smeju zatvarati oči

No bez obzira što je 54 odsto Amerikanaca zapravo htelo drugog predsednika, i što je samo zahvaljujući zastarelom izbornom sistemu pobedio kandidat koji je dobio tri miliona glasova manje: strahovi, brige i problemi mnogih njegovih pristalica su stvarni. Bilo bi fatalno i arogantno tu stvarnost ignorisati. Prava je sramota da u jednoj od najbogatijih zemalja sveta toliko puno ljudi živi u krajnjem siromaštvu, da toliko dece na svet dolazi bez ikakve perspektive samo zato što su rođena u pogrešnim porodicama i u sistemu obrazovanja kojim im ne nadoknađuje ono što nemaju kod kuće. Prava je sramota da se toliko mnogo ljudi oseća izolovanim, ostavljenim na cedilu u sistemu koji umnogome služi samo nekolicini privilegovanih. 

Ima mnogo razumljivih razloga zbog kojih su Trampove pristalice odavno izgubili veru u političku elitu. Nije ni čudo što se fenomen kao Tramp pojavio i popunio tu prazninu - na način na koji se može dogoditi samo u Sjedinjenim Američkim Državama. Ali arogancija i neznanje koji mogu doći sa tako velikom moći nisu ograničeni samo na SAD: te sile mogu i negde drugo da otvore vrata opasnim nacionalistima.