Hajko Mas se veoma brzo suočio sa novom realnošću. Isti onaj ministar spoljnih poslova koji je pre samo nekoliko nedelja smatrao da je nemoguće da talibani brzo preuzmu vlast, sada se upinje da se s njima kao pobednicima nekako dogovara. „Nema drugog puta do razgovora s talibanima.“ Jer, „ne možemo da dozvolimo da se Avganistan destabilizuje“, rekao je Mas u utorak u Dohi, jednoj od stanica na njegovom putovanju po regionu.
Čak je zamislivo i ponovno otvaranje nemačke ambasade u Kabulu. Ministar spoljnih poslova uz to je brže-bolje dodao kako to ne bi trebalo da znači međunarodno priznanje talibanske vlasti. Ali, ovakve diplomatske floskule ne mogu da prikriju bespomoćnost. Stara je to dilema: ako hoćete da imate bilo kakav uticaj u nekoj zemlji, makar samo da bi pružali humanitarnu pomoć, morate da ostvarite kontakt sa onima koji tu zemlju kontrolišu. Bez obzira šta o njima mislili.
Da se vratimo Masovom obrazloženju za pregovore s talibanima: ne možemo sebi da dozvolimo da se Avganistan destabilizuje. To na prvu zvuči kao vrhunac licemerja. Stabilnost pod islamistima iz kamenog doba trebalo bi da je još uvek bolje od anarhije?
Ali, argument stabilnosti je zapravo ono što je Mas konstantno slušao na svom putovanju. „Ne smemo da dozvolimo da dođe do ekonomskog kolapsa. To nikome nije u interesu“, upozorio je pakistanski ministar spoljnih poslova Šah Mehmod Kereši, čija zemlja ima skoro 2.500 kilometara dugačku granicu s Avganistanom. Kereši pri tom pre svega misli na reke izbeglica. To je bauk, ne samo za Islamabad, već i za Teheran, Ankaru, Berlin i druge evropske prestonice.
Kandidat nemačkih Demohrišćana (CDU/CSU) Armin Lašet je, uoči izbora, upozorio da „ne sme da se ponovi“ situacija iz 2015. kada su u roku od nekoliko meseci u zemlju primljene stotine hiljada izbeglica iz Sirije zahvaćene građanskim ratom.
Samo da se ne izazovu pokreti izbeglica – tako to vide sve evropske vlade. Na primer u Francuskoj, gde se na predsedničkim izborima naredne godine ponovo kandiduje desničarka Marin Lepen, koja na migrantskim temama ubire poene. U Danskoj, gde socijaldemokrate sprovode posebno žestoku azilantsku politiku. U Austriji, koja ne želi da primi nijednu jedinu avganistansku izbeglicu. U svim članicama EU centralne i istočne Evrope koje odbijaju raspodelu čak i onih kojima je priznat izbeglički status. Tako stabilnost u Avganistanu postaje viši interes.
Međutim, ne po svaku cenu. Hajko Mas se nada da će polugom ekonomske pomoći ubediti talibane na ustupke po pitanju ljudskih prava. Ali, to je prilično slaba poluga. Talibani bi trebalo da se oplemene – onoliko dugo koliko im stiže zapadni novac. Da li će se zaista promeniti – kao što je to rekao pakistanski ministar svom nemačkom kolegi – za sada ostaje samo nada. Jer, zemlje poput Kine i Rusije ionako Kabulu ne postavljaju moralne uslove.
Manevarski prostor za nemačku diplomatiju je sužen. To je gorak kraj priče. Nemačka je pre 20 godina zajedno sa drugima svrgnula sa vlasti talibane i želela je da Avganistanu donese demokratiju i ljudska prava. A sada ministar spoljnih poslova traži dogovor sa starim-novim vlastodršcima kako bi spasio šta se spasiti može. Ništa mu drugo i ne preostaje.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.