Rušenje „diktatora“ ili program za Beograd?

Lokalni izbori u Beogradu najverovatnije nisu blizu, ali to nikako ne sprečava svakodnevne polemike o strategiji opozicije. Opozicione stranke vide veliku šansu da pobede u Beogradu, i smatraju da bi to bio značajan korak ka rušenju kompletne naprednjačke vlasti. Postoji samo jedan problem: opozicija je u stanju takvog političkog rastrojstva da je za sada najizvesnije da ćemo na beogradskim izborima videti nekoliko predizbornih kolona i nepoznat broj opozicionih kandidata za gradonačelnika. A to je najverovatnije dobar recept za neuspeh.

Trebalo bi ipak skrenuti pažnju na činjenicu, koju su još ranije izrekli neki sagovornici DW, da nije lako biti opozicija u Srbiji u atmosferi medijske blokade i satanizacije. Ali ako je već sada vidljivo da su pojedine stranke odustale od ujedinjavanja opozicije, da ne mogu da se dogovore da li je potrebno ići u jednoj ili više kolona, da je najmanje šest stranaka već napravilo ili prave bar tri predizborne liste, zaista se postavlja pitanje na čemu opozicija gradi svoj pobednički optimizam?

Šta je cilj?

Novinar BIRN-a Slobodan Georgiev smatra da sigurno neće biti jedne liste opozicije – svi će opozicionari, kaže, za propast jedinstvene liste okriviti one druge, navodno nespremne na kompromis. Opozicija mora jasno da kaže šta je njen motiv na beogradskim izborima: „Ako je cilj da se sruši Vučić, onda to mora tako da se kaže. Kao što je 2000. godine bio cilj da se sruši Milošević, i onda je ljudima objašnjeno zašto je to neophodno, i kako će to promeniti njihov život. Ja tako nešto za sada ne vidim u ovom slučaju“, kaže naš sagovornik. Uostalom, na ovaj način se i ne „ruši“ neko koga nazivate „diktatorom“: „Ne možeš da sediš u parlamentu i tamo pričaš o diktaturi; to onda zahteva drugačiji pristup.“

Ali, isto tako, nastavlja Georgiev, ako „rušenje Vučića“ nije jedini i prevashodni cilj, „onda moraju da se definišu politike i programi i da se s tim  izađe pred građane. Jer, ako vlast kaže da u Beogradu ima 500 gradilišta, vi onda kažite da ćete imati 3.000 gradilišta. Ili, veliki broj dece nema vrtiće – mi ćemo napraviti to što nedostaje. Domovima zdravlja nedostaje to i to – mi ćemo to obezbediti. To bi trebalo raditi umesto teorijskog nadmudrivanja o jednoj ili pet kolona“, dodaje ovaj novinar.

Korist za građane

Beskrajna politička vrteška oko broja kolona na izborima za posledicu ima i sve veći zamor birača tradicionalnim političkim partijama. Kako primećuju naši sagovornici, pitanje ko će s kim praviti političke aranžmane je nešto od čega sami građani nemaju nikakve koristi. Upravo stoga je Radomir Lazović, aktivista Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, izjavio da je objedinjavanje opozicije romantična ideja koja nije moguća.

Lazović, čiji će pokret učestvovati na gradskim izborima, kaže za DW da oni pokušavaju da nametnu neke teme „koje su bitne građanima u njihovom komšiluku, jer te njihove interese postojeće političke partije ne zastupaju. Između ostalog, mi se protivimo gradnji na zelenim površinama, protiv smo privatizacije obala, protiv privatizacije komunalnih usluga, ulaganja u automobilski saobraćaj... Zato mislim da je nemoguće imati jednu kolonu na izborima, jer ako je nečija ambicija samo da smeni jednu garnituru na vlasti, kako bi sam nastavio da radi isto zbog svojih kombinacija i dilova, onda su i jasniji dosadašnji izborni neuspesi.“

Ko će spasiti Beograd

U opticaju su i razna imena kandidata za gradonačelnika Beograda – od bivšeg gradskog čelnika Dragana Đilasa pa sve do poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića. Tabloidi i tome daju svoju notu pa se tako najavljuje da će kandidat Pokreta slobodnih građana navodno biti pevač Vlado Georgiev. Međutim, sva ta imena su još uvek u domenu spekulacija ili tabloidnog shvatanja humora.

Radomir Lazović skreće pažnju da ovo „nisu izbori za gradonačelnika“, već da će se on birati nakon izbora. Loše je, kaže on, što se u javnosti nameće priča o mesiji i licitira raznim imenima: „Onda se bavimo time da li će se neko kandidovati, ili neće, ili neko kaže da se on ne bi kandidovao, ali su ga neki predložili, pa neko tvrdi da još nije odlučio... Beogradu nisu potrebni spasioci već informisani i zainteresovani građani koji će se baviti svojim gradom.“

Mislim da je stoga ključno pitanje za opozicione partije, dodaje Lazović, „da li će oni i dalje sarađivati sa kriminalnom ekipom koja je do sada vodila grad, i sa onim ljudima koji su naredili da policija ne izađe na lice mesta u Savamali? Mislim da bi odgovor na to pitanje automatski trebalo da diskvalifikuje sve one koji pretenduju da se zovu opozicijom.“

Čekamo dok nas peglaju

Nedostatak opozicione inicijative i skrivanje imena kandidata za gradonačenika Slobodana Georgieva podsećaju na priču uoči predsedničkih izbora: „Dakle, čekamo i čekamo, kako nas ne bi peglali po tabloidima. A onda se pravdaju time da nije bilo vremena za kampanju i da su ih peglali po tabloidima! Davno su ljudi iz opozicije morali da istaknu i svoje kandidate, i svoje programe, i da sa tim krenu da po Beogradu animiraju i motivišu ljude.“

Radomir Lazović ocenjuje da opozicija optimizam crpi iz dve stvari: lošijeg rezultata SNS u Beogradu, i očekivanja da će u Beogradu opozicija moći daleko bolje da kontroliše izborni proces i sam tok glasanja.

Ali, kako smatra Georgiev, zabluda je da je pobeda opozicije u Beogradu na dohvat ruke: „Oni očito idu na odijum koji postoji prema Vučiću, i koji nije mali, ali to ne znači da će vas neko podržati samo zbog toga. Mislim da je pogrešno da se na izbore u Beogradu ide kao na opciju glasajte za nas sada – kako bismo ga srušili kasnije.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android