Ruletenburg ispod Crne šume

Baden-Baden mi nikada nije bio na putu. Sve dok jedna niskobudžetna kompanija nije uvela let iz Beograda na aerodrom koji se zapravo zove Karlsrue/Baden-Baden. Ali je bivši vojni aerodrom mnogo bliži mondenskoj banji nego Karlsrueu koji je sa više od 300 000 stanovnika pet puta veći od ove varoši.

Susedni veći grad nema to što su još starorimski vladari cenili – termalne izvore. Baden-Baden je oduvek bio povezan sa lekovitom vrućom vodom koja izvire na obodu Crne šume – Švarcvalda.

U autobusu koji će me dvadesetak minuta voziti do glavne železničke stanice razmišljam o neobičnom duplom imenu grada. Nemačka reč za latinsku aque koja označava izvor, vodu ili mesto za kupanje jeste „Bad". Zato se mesto još u srednjovekovnim izvorima pominje kao Baden – kupalište ili banja. Najpre se ime mesta preselio i na obližnji velikaški zamak, a potom i na sve feudalne posede. Naposletku su celu zemlju nazvali Baden. To je ona polovina u nazivu današnje nemačke pokrajine na jugozapadu – Baden-Virtenberg. Pa je grad, da bi se razlikovao od gradova u Austriji i Švajcarskoj koji nose isto ime dobio naziv Baden-Baden. To je ustvari skraćenica za „grad Baden u marktgrofoviji Baden".

Upravo kad sam raspetljao istoriju imena, stižem na železničku stanicu. Ona me pozdravlja peronskim tablama koje podsećaju na čedno doba železnice. Već se gradskim autobusom vozim prema centru grada kroz ulice sa mnogo zelenila. Izlazim na stanici Leopoldsplac. I već sam u srcu mesta koje ima epitet „najskupljeg grada u Nemačkoj“.

Dvomilenijumska banja

Kroz uličicu koja se u prevodu zove „Veveričin sokak" stižem u žilu kucavicu varoši – Lange štrase. „Duga ulica" je pešačka zona sa svim radostima koje priređuju skupi butici i prodavnice.

Reka koja protiče kroz mesto zove se Os. Njeni m su se obalama pružile čuvene promenade. Ali ja idem prvo uzbrdo. Teren se u istočnim delovima grada polako podiže, tek da nas podseti da se starogradsko jezgro smestilo na obroncima Švarcvalda. Vrh brda koje pripada gradskom području nalazi se već na hiljadu metara nadmorske visine. Grad poseduje 75 kvadratnih kilometara šume, a pod šumom je više od 60 odsto opštine, tako da je varoš okružena jednim od najvećih pošumljenih područja Nemačke.

Ta jedinstvena kombinacija šumskog vazduha i termalnih izvora predodredila je Baden-Baden za to da postane jedna od najčuvenijih banja Evrope.

Iz Duge ulice skrećem uzbrdo u Jelenovu ulicu – Hiršštrase. Varoš je odnegovana, fasade skladne. Poneki ćošak nudi lepotu koja neodoljivo tera putnika da zastane i fotografiše.

Uskoro izbijam na glavni starogradski trg sa Zadužbinskom crkvom. Upravo na tom mestu je rimski car Karakala izgradio luksuzna kupatila pre skoro 1800 godina.

Na trgu su pored crkve i lepa zgrada Starog parnog kupatila, koje danas služi kao izložbeni prostor, ali i Fridrihsbad – Fridrihovo kupatilo – zapravo njegov zadnji deo, jer se radi o ogromnom kompleksu koji svojim zidovima prati padinu sve do doline.

Tu je i Zgrada gradske uprave, kao i mnoštvo stepeništa koje povezuju donji i gornji grad. Nailazim kraj Crkvenih basamaka koje pokazuje da su meštani u svakodnevnim poslovima, kao u Lisabonu, morali da imaju dobru kondiciju.

Unaokolo je nekoliko hotela koji ne ostavljaju ni trunčicu sumnje da za svoje usluge traže više nego na drugim mestima. Gornji grad je nalik na starogradska jezgra niza nemačkih gradova, sa svojim očuvanim fasadama, urednim i lepo održavanim ulicama i smislom za detalj.

Ovde ništa nije „fensi", nema navikanih adresa i preteranosti. Ovde je sve zaista otmeno i upravo zbog očuvanja prave mere i ukusa – skupo.

Kamena ulica vodi nizbrdo ka Rimskom trgu. Mada nije na spisku znamenitosti, ona najviše prija oku. Ne znam da li je to zbog već uspostavljene asocijativne veze sa Lisabonom, ali u njoj doživljavam ono zbog čega putujem – kao da sam ovde jednom već bio. Kao da sam živeo nekim drugim životom, u neko drugo vreme. Pa je ovo prvo viđenje sa ulicom zapravo povratak u imaginarni zavičaj.

Na putovanjima nas nagrađuju ovakvi trenuci – oni su zapravo prepoznavanje nečega bliskog, a ne divljenje nečemu tuđem.

Pročitao sam da je ovde u blizini „Udruženje Turgenjev“. Ono je osnovano sa ciljem da sačuva sećanje „na koloniju Rusa u Baden-Badenu u 19. i 20. veku". Koren rusko-badenskih odnosa veoma je razgranat i seže u prohujale vekove.

Baden-Baden kao ruski mit

Obrazovana ruska elita posmatra Baden-Baden kao evropski dragulj, ta varoš nije samo lepa mondenska banja već ruski mit.

Katarina II je htela da učvrsti svoju vezu sa zapadnim zemljama tako što je tražila snaju u badenskim aristokratskim kućama. Njen unuk Aleksandar izabrao je princezu Luizu fon Baden. Ona je primila pravoslavnu veru i dobila ime Elizabeta. Njih dvoje su bili na ruskom prestolu od 1801. Posle pobede nad Napoelonom 1813. car Aleksandar je boravio u Baden-Badenu. Tih godina ruska elita otkriva čari ove varoši. Ko je u Moskvi i Petrovgradu držao do sebe, leto je provodio u podnožju Švarcvalda. Zato nije čudno da je usledila i književna badenska moda – kroz varoš defiluju Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski, Gogolj. Neke od njih je magično privlačio čuveni Kazino.

Ivan Turgenjev je nekoliko godina živeo u varoši i 1867. Napisao roman „Dim". Prozapadni stavovi u romanu jedan su od uzroka razlaza Turgenjeva i Dostojevskog. Ali u sovjetskim vremenima „Dim" je bio obavezna lektira niza generacija. Tako je Turgenjev zapravo očuvao ruski mit Baden-Baden sve do danas. Valjda mu je zato podignut spomenik u banjskom parku.

Sišao sam na Rimski trg i suočio se sa ogromnim pročeljem Fridrihovog kupatila. Nazvano je prema Fridrihu Prvom, velikom badenskom vojvodi, pošto je sagrađeno za vreme njegove vladavine. Podizanjem prvog turskog kupatila u Irskoj 1856. zavladala prava pomama za otmenim kupatilima, jedno takvo je poželeo i vojvoda. A toplu vodu je imao u izobilju baš na mestu gde danas stoji kupatilo sa njegovim imenom.

Građevina ima pročelje po uzoru na italijansku visoku renesansu, a dimenzije reprezentativnog dvoraca. Odatle sam u takozvanoj „Četvrti kupatila“ obišao nekoliko značajnih mesta koje – svako za sebe – ima posebnu priču o bogatim i slavnim gostima. Ali nisu oni glavni junaci, već varoš koja ih je fascinirala.

Mračna strana lepote

Pošao sam spontano naviše kroz Štefaništrase. Skoro sam mislio da se vratim, jer na ovoj padini pulsira normalan život. Jedna škola, kubanski kafič, frizer. Ali ispod jednog parkinga nabasao sam na znak koji me je podsetio na manje slavan period mesne istorije.

Menora, devetokraki jevrejski svećnjak, pojavio se na tako neočekivanom mestu, da sam morao da priđem.

Iza svećnjaka je bio kamen sa urezanom porukom:

SVEST KAO USLOV

SEĆANJE KAO ZADATAK

POMIRENJE KAO CILJ

Ispod svećnjaka na tabli je zabeležena potresna priča o ovdašnjoj sinagogi. Izgrađena je 1899 po nacrtima poznatog arhitekta Ludviga Levija. Skoro četiri decenije kasnije, 10. Novembra 1938. nacisti su je uništili. Tog jutra je 80 Jevreja uhapšeno. Sprovedeni su kroz centar varoši. Potom su bili prisiljeni da u sinagogi glasno čitaju iz Hitlerove knjige „Majn kampf". Svi muškarci ispod 60 godina starosti istog dana deportovani su u koncentracioni logor Dahau. Sinagogu su esesovci i gestapovci zapalili. Vatrogasci nisu došli. Troškove uklanjanja ruševina grad je ispostavio jevrejskoj zajednici.

Kao da je nebo čitalo sa mnom, počela je da pada kiša. Sakrio sam se u ulaz muzičke škole „Klara Šuman“. Imao sam dovoljno vremena da iz 1938. ponovo dođem u 2024.

Banjski vepar i kockarska strast

Silazim opet u centar. U gradu je neka žurka. Nekoliko bina. Radio-stanica SWR3, organizuje neku vrstu pop-vašara. Uprkos kiši ljudi su izašli na ulice. Miriše roštilj, toči se pivo. I švarcvaldski veprovi kao maskote verno drže stražu na kiši.

Polazim najpoznatijom gradskom stazom pored reke. Nazvali su je Lihtentalska aleja. S obe strane pitomog toka je zapravo park odnegovan stotinama godinama. Još u 16. veku zasadili su hrastove duž puta koji je vodio u manastir Lihtental. A u 19. veku je duž reke počelo uređivanje parka u engleskom stilu. Park spada u najlepše uređene površine Nemačke.

Zato je u javnosti odjeknula zla sudbina jednog dela parka, kada je orkan Lotar za božićne preznike 1999. iščupao preko 100 starih stabala u parku.

Građani varoši osnovali su udruženje koje je skupilo novac za sadnju novih 200 stabala. Ti ljudi očito vole svoj grad. Njihova imena su urezana na jednu tablu kod mosta preko reke Os.

U šetnji alejom zamišljam kako Litvinov iz romana „Dim" Ivana Sergejeviča Turgenjeva ruku pod ruku sa verenicom Tanjom zamiče ka kafeu Atlantik. U mislima je sa Irinom.

Turgenjev je ovuda šetao sedam godina.

U susret ovom paru dolazi Aleksej Ivanovič. Pozdravljaju se, ali Aleksej nema mnogo vremena jer žuri u Kazino, najprominentniju evropsku kockarnicu.

I Fjodor Dostojevski je boravio ovde 1867. sa svojom drugom ženom Anom. Posle je stvorio svoj alter ego, junaka romana “Kockar” Alekseja Ivanoviča. Jer je i sam bio u paklu zavisnosti od kocke. A grad u romanu – Ruletenburg – nije ništa drugo do ovaj Baden-Baden po kojem šetam.

Dakle, pre vek i po ova varoš je bila neka vrsta Las Vegasa za dokonu aristokratiju.

Taj aristokratski šmek grad je zadržao i u svetu muzike. Od 1998. varoš od šezdesetak hiljada stanovnika ima najveću nemačku koncertnu dvoranu – Festspielhaus.

Istorijsko pročelje međunarodno poznate građevine je integrisano u koncertnu dvoranu iza njega, koja ima 2500 mesta. Tu je bila gradska železnička stanica. Tako je moderna koncertna dvorana zadržala atmosferu odlaska na putovanje.

Ima tu nečega. Muzka jeste najbolji trip koji je dat ljudskoj duši. Kroz uši ona dospeva u neslućene predele. Zato je pravično da se u hram muzike ulazi kao u železničku stanicu – nekadašnju katedralu putovanja.

Sa ovim mislima opraštam se od varoši koja svoju slavu, čini mi se, nosi sa lakoćom.