Romantizovano sećanje na Istočnu Nemačku

Prenoćište i stanovanje kao u doba bivšeg DDR-a. To je još uvijek moguće u hotelu Ostel u berlinskoj četvrti Fridrihshajn. Vlasnicima hotela dugo je trebalo dok nisu prikupili originalne tapete i nameštaj, kako bi opremili 60 soba u stilu življenja „kao u bivšem DDR-u“. Ipak, trud se isplatio. Sobe su uglavnom zauzete. „Gosti jednostavno žele da vide kako se nekada živelo“, kaže vlasnik Daniel Helbig i tvrdi da je mnogim gostima stalo i do toga da dožive trenutke bez stresa i žurbe, bez televizora, telefona i ostalog luksuza.

Istinski povratak u doba bivšeg DDR-a ipak priželjkuje samo još deset do petnaest odsto od onih 16 miliona građana koji su zaista živeli u nečemu što se može nazvati pokušajem uspostave socijalističke države. To potvrđuju ankete. Većina se raduje tome što živi u ujedinjenoj Nemačkoj gde može uživati u većem blagostanju i slobodama nego u bivšem DDR-u koji je postojao od 1949. do 1990. godine.

Ostalgija cveta

Bez obzira na to, Silke Ridiger je svedok pravog juriša na proizvode iz bivšeg DDR-a koji se mogu kupiti preko njenog internet-portala. Oni se proizvode u još samo nekoliko manufaktura. Ima tu još i odeće, muzike i filmova, ali i originalnih novčanica ili ordena. Jedna novčanica od 100 maraka iz bivše države danas košta 25 evra.

Ravno 350 evra staje pravi orden koji je bivši režim Eriha Honekera dodeljivao onima koji bi pokazali izuzetno zalaganje na poslu. Danas se „orden rada“ dobija poštom, nakon što se naruči preko interneta. „Najbolje se prodaju namirnice napravljene po nekadašnjim receptima“, kaže Ridiger. Tu je penušavo vino Crvenkapica iz Frejburga, senf iz Baucena, krastavčići iz Šprevalda, kafa marke imNU, ClubCola (imitacija one američke) ili čokolada u obliku kuglofa.

„Ljudi se rado sećaju nekadašnjeg života. Oni sve to i nisu doživljavali tako loše, ali mnogo toga je nestalo padom Zida“, Ridiger svoj poslovni uspeh. Svojim poslovnim potezom ona ni na koji način ne želi da šalje neki politički signal. To ne žele ni oni koji kupuju robu preko njenog portala. „Onaj ko voli praline iz tvornice Haloren, željan je ukusa svog detinjstva“, kaže Silke.

I Dirk Griner je svedok da onima koji se ubrajaju u ostalgičare nije bitan politički sistem, nego emocije: „Ljudi sa suzama u očima posmatraju predmete koji su bili deo njihovog života.“ On je zajedno sa svojim roditeljima u Langenvedingenu kod Magdeburga u Ostalgi Kabinetu sakupio 20.000 predmeta iz doba bivšeg DDR-a. „Posetioci prvenstveno kod kuhinjskih uređaja pitaju mogu li se oni još kupiti jer su uvereni u njihov kvalitet.“ Dirk Griner u takvim slučajevima moli za razumevanje – ako bi počeo da prodaje stvari koje je sakupio, njegov muzej bi ubrzo ostao bez eksponata.

Nedostatak društvenog priznanja

„Mnogi ljudi iz bivšeg DDR-a još uvek se osećaju kao da su ostali bez domovine i da su stranci u ujedinjenoj Nemačkoj. Život u nekadašnjem DDR-u je bio jednostavniji i pregledniji“, tvrdi Klaus Šreder. Ovaj doktor sociologije i politikolog sa Slobodnog univerziteta u Berlinu intenzivno se pozabavio procesom ujedinjenja Nemačke. Osnovna spoznaja glasi: mnogi ljudi su nakon radikalnih reformi i uvođenja tržišne privrede stekli utisak da su njihove biografije postale bezvredne i da se ne poštuju. Mnoge firme i njihovi proizvodi su tokom 1990. praktično preko noći prestali da postoje.

Zbog toga mnogi svoja sjećanja čuvaju uz pomoć predmeta i to uz slogan: Nismo mi bili toliko loši, kao što to tvrdi Zapad. Želja za priznanjem ima i druge posledice. „Oko 40 odsto mladih čiji su roditelji živjeli u doba bivšeg DDR-a o tom dobu ne govori kao o diktaturi, a čak 50 odsto njih tvrdi da ni na Zapadu ne vlada istinska demokratija“, navodi Šreder. U ovakvim stavovima on takođe vidi želju za postizanjem „ravnopravnosti sa Zapadom“. Nemačko društvo bi trebalo da se zabrine ukoliko se ovakvi stavovi pretvore u falsifikovanje istorije. Nije opasna ostalgija, nego politička ravnodušnost koja je u međuvremenu nastupila.

Štefan Vole, šef Muzeja DDR-a u Berlinu, ima slična iskustva. On stoga pokušava da ovo ulepšavanje istorije uvek suoči sa neugodnom realnošću. Ostalgija u ovom muzeju se prekida najkasnije u sobi koja je kopija prostorija u kojima je bivša tajna policija Štazi saslušavala ljude. Ova policija je nadzirala i pratila građane te rigorozno kažnjavala svaki pokušaj otpora režimu. Iz zvučnika se čuju originalni snimci saslušanja. „Na ovom mestu se i najrazuzdaniji razred učenika potpuno umiri“, kaže Vole i zadovoljno zaključuje kako je vrhunac ostalgije s političkom pozadinom već prevaziđen: „Za novu generaciju, DDR je jednostavno istorija.“

Prošlost DDR danas je inače još uvek prisutna prvenstveno na putevima u vidu automobila marke Trabant ili Vartburg. Stanovnici bivšeg DDR-a su i po deset godina čekali na svoj primerak Trabanta. Ingo Špekman danas taj automobil iznajmljuje za venčanja i druge prilike: „Kada spomenete taj automobil, ljudi se često sete međusobne podrške ljudi u bivšem DDR-u.“ Špekman je uveren da je ljude povezivalo to što su se pomagali i ručno izrađivali rezervne delove za Trabante. Toga više nema, primećuje on sa žaljenjem. Očigledno je da nije jedini koji tako misli.