Robot, moj dobar drugar

Izbliza može da deluje i sablasno. Iz daleka tako slatko, baš kao igračka zbog koje bi vam dete plakalo u prodavnici, moleći da je kupite. Okrugle velike tamne oči, poluotvorena usta i prćast nos. Deluje poput male bebe. No Afeto se sastoji samo od trupa, glave i ruku i pričvršćen je na jednu metalnu ploču. Njegova koža je zapravo silikonska opna.

Afeto naravno nije ljudsko biće nego humanoidni robot opremljen veštačkom inteligencijom i ubedljivom mimikom. Mesto rođenja je Univerzitet u Osaki a otac mu je Minoru Asada, vodeći svetski stručnjak na polju humanoidne robotike. Uz pomoć robota institut koji nosi Asadino ime želi da stekne nove spoznaje o razvoju ljudske vrste. „Roboti su naši prijatelji. Ne smemo ih se bojati. Od njih možemo samo da učimo“, kaže Asada.

Kolevka robotike

Profesor svojim radom u Japanu nailazi na razumevanje i priznanje širokih krugova javnosti. To nije slučajnost. Japanci su narod zaljubljen u tehniku i ovde roboti već duže vreme igraju veću ulogu nego u ostatku sveta. Pojačana je njihova primena u zdravstvenom i sektoru nege. Ni to nije slučajnost. Jer Japan je nacija koja stari rapidnom brzinom. Već se sad oseća hronični manjak osoblja u uslužnim delatnostima i nezi.

Roboti bi, dar u dogledno vreme, trebalo da popune ovu prazninu. Već su sad roboti u nekim japanskim klinikama „u službi“. Raznose lekove a tu su i kreveti koji se, kao u nekom naučno-fantastičnom filmu, pretvaraju u pokretna kolica. I tako nepokretnima omogućavaju veću pokretljivost i samostalnost.

Vrhunac je tzv. HAL, neka vrsta robota-kostura koji pacijentima koji se oporavljaju od moždanog udara pomaže u procesu ponovnog učenja pokreta. HAL se trenutno ispituje i u Nemačkoj, na univerzitetskoj klinici u Bohumu. No: „Roboti ne mogu i ne bi trebalo da zamene čoveka“, kaže profesor Asada. Ali bi mogli da pomognu na mnogim poljima.

Sledeći korak u tehničkom razvoju robota je i postizanje višeg nivoa prihvatanja kod samih korisnika. „Kada su roboti na početku bili sivi i neljudski, pacijenti su ih teže prihvatali. Sada je stanje bolje. Neki ih čak smatraju i slatkima“, kaže Asada.

Filozofija frizure

U ostatku sveta još su više nego u Japanu izraženi strah i nelagoda zbog čovekolikih robota. Friderike Ejsel, psihološkinja na Univerzitetu u Bilefeldu, zajedno sa svojim kolegama istražuje šta se može promeniti kod humanoidnih robota kako bi bili bolje prihvaćeni od samih ljudi. „Nas zanima kako robotu, dakle jednom predmetu, dati ljudska emotivna, lična svojstva koja zapravo po svojoj prirodi ne može posedovati“, kaže Ejsel.

Pri tom ulogu igra svaki detalj, poput dužine kose koja se stavi jednom humanoidnom robotu. Robot Flobi je tako tokom ispitivanja nosio razne perike koje su ovisno o obliku i dužini vlasi ostavljale različite utiske na ispitanike. „Dugokosi roboti su bili povezivani sa socijalnim kompetencijama koji se pripisuju uglavnom ženama. Toplina, pažnja, dakle tipične odlike dobrog negovatelja. Kratkokosi Flobi je naprotiv delovao kao neko ko bi mogao obavljati tipične muške poslove po kući“, kaže Ejsel.

U laboratoriji u Bilefeldu se nalazi i stan u kojem se proučava interakcija između robota i čoveka. Recimo kada robot poslužuje čips i pivo dok vlasnik stana s prijateljima gleda fudbal. No koliko god bili korisni, ljudima je ipak vrlo važno da postoji opcija potpunog isključivanja robota. „Osećaj da čovek čitavo vreme ima potpunu kontrolu je izuzetno važan“, kaže psiohološkinja.

Japanski profesor Asada je svestan razlika u stupnju prihvatanja robota u Japanu i Nemačkoj. I nada se da će Nemačka u tom smislu postati malo više kao Japan gde su, ne slučajno, mnogi junaci crtanih filmova ili stripova upravo roboti. Friderike Ejsel je još premlada da bi razmišljala o tome ko bi se o njoj mogao brinuti u dubokoj starosti. Ali: „Ako se moram odlučiti između jednog uvek ljubaznog robota i negovateljice koja je stalno pod stresom, radije ću odabrati robota.“