Rešenje s dve države na Bliskom istoku: samo utopija?
20. maj 2021.Odakle dolazi ideja o „dve države“?
Taj pojam prvi put se pominje još u zaključcima takozvane Pilove komisije koja se problemom Jevreja i Arapa bavila još dok je Palestina bila pod britanskom upravom (1922-1947). Tako je 7. jula 1937. i zvanično predloženo da se na tom području stvore dve države: jedna jevrejska i jedna arapska.
Članovi komisije tada su razgovarali s više od stotinu Jevreja i Palestinaca, da bi na kraju došli do gorke spoznaje: među te dve skupine, iako žive jedni pored drugih na relativno malom području, vlada „nepremostivi sukob“. Te grupe praktično nemaju zajedničke osobine. „Njihove nacionalne težnje nisu međusobno saglasne“, glasio je zaključak. To znači da to područje mora da se podeli u dve države.
-pročitajte još: Potraga za posrednikom na Bliskom istoku
Taj plan je doduše ostao u fijoci, ali je bio osnova za sve ostale pokušaje da se smiri sukob između Izraelaca i Palestinaca. Godine 1947. njime se bavila i Generalna skupština UN, ali je inicijativa propala zbog ogorčenog otpora arapskih država. One, naime, nisu htele ni da čuju za postojanje države Izrael.
Ujedinjene nacije su, prilikom stvaranja države Izrael, odredile i ono što se danas zove „međunarodno priznate granice“ Izraela, ali to već odavno nije realnost. U čitavom nizu ratova koji su se nakon toga vodili uvek je glavni cilj bio: pomeriti granice. Nakon Šestodnevnog rata 1967. u kojem su izraelske snage ušle i u istočni deo Jerusalima i područje Zapadnog Jordana, činilo se da rešenje koje podrazumeva „dve države“ više uopšte ne može da se realizuje.
Kad je priznato pravo na samoodlučivanje Palestinaca?
Taj plan došao je na dnevni red tek 1980. kada se tadašnja Evropska zajednica založila za pravo Palestinaca na samoopredeljenje i podstakla stvaranje dve države. Bilo je potrebno da prođe više dve decenije dok se u martu 2002. toga nije prihvatio Savet bezbednosti UN.
-pročitajte još: Ne priznaju Izrael, komanduju Gazom
Džordž Buš mlađi bio je prvi američki predsednik koji se založio za takvo rešenje, a s ciljem postizanja trajnog mira na Bliskom istoku. O takvom planu bilo je reči i 2003. u takozvanom Ženevskom sporazumu u pregovorima izraelskih i palestinskih pregovarača.
Osnova za to da se gledišta uopšte nekako približe bila je činjenica da je Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) 1988. doduše ne direktno, ali suštinski zapravo priznala postojanje jevrejske države Izrael. To je bio veliki korak, jer do tada je cilj PLO bio formiranje arapske države Palestine na čitavom području, bez države Izrael. Umesto toga PLO je praktično prihvatio „liniju razdvajanja“ kakva je nastala 1967. godine.
Tu liniju razdvajanja u suštini prihvata i islamistički Hamas, sudeći bar po pojedinačnim izjavama nekih njegovih vođa, kao što je premijer Ismael Hanijeh. I drugi visoki zvaničnici Hamasa spremni su da prihvate takvo rešenje, ali kao uslov postavljaju referendum među Palestincima.
Dve ili jedna država?
Od početka ovog veka podrška ideji o „dve države“ počela je da raste i među Palestincima i među Izraelcima. Ali sve veći problem postajalo je to da se stvori palestinsku državu koja bi bila sposobna da opstane zbog sve više jevrejskih naselja na područjima koja bi eventualno trebalo da pripadnu palestinskoj državi. To nije bilo nešto što su Palestinci mogli da prihvate, pa se tako 2014. nešto više od polovine stanovništva izjasnilo protiv takvog rešenja.
Taj trend se nastavio i u sledećim godinama. Mnogi danas misle da ni fizički nije više moguće stvoriti drugu državu zbog brojnih jevrejskih naselja. Dodatni problem su teroristički napadi ekstremnih Palestinaca, pa tako se 2015. samo polovina Izraelaca izjasnila za takvo rešenje.
Ali koje drugo rešenje je uopšte moguće? To je teško reći, jer i među tvrdokornim zagovornicima jevrejske države Izrael ima pristalica stvaranja palestinske države već iz zbog brojnosti Arapa u Izraelu u slučaju da na čitavom području postoji samo jedna država.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.