Respiratori - spas ili samo produžetak agonije?
4. maj 2020.
U starčkom domu Terezienau kod Bona velika većina stanovnika verovatno nije razmišljala o tome da li u slučaju zaraze korona-virusom želi da budu priključeni na „aparate".
Mihael Telen, upravnik doma, kaže kako je do sada samo oko polovine od 130-tak ljudi, delom u poodmakloj starosti, potpisalo dokument kojim su ovlastili druge osobe da u slučaju potrebe odluče o intenzivnom medicinskom tretmanu. Do sada u domu nema korone. U slučaju da se to promeni, u neko od ljudi mora na respirator s time moraju da se slože najbiži rođaci.
„Vrlo bolna stvar"
„Intenzivni tretman je na mnogo načina vrlo bolna stvar", dodaje Tomas Tens, specijlaista za palijativnu medicinu u Vitenu. Ovih dana često gostuje na televiziji i bori se protiv, kako kaže, „etičke katastrofe", koja se po njegovom mišljenju nazire u Nemačkoj. Veći deo teško obolelih od korone su stariji ljudi, i najčešće već imaju istoriju ozbiljnih zdravstvenih problema.
Tens smatra pogrešnim da se ti ljudi automatski priključuju na respiratore. To za njih znači dva do tri nedelje vrlo bolne medicinske procedure, kaže on. I ne treba zaboraviti još jednu stvar u doba korone: „U tom slučaju ne smeju viđati svoju porodicu."
On kaže da su šanse za uspeh takve terapije - loše. Oko 90 posto starijih osoba koji prežive takvu intenzivnu terapiju, ubrzo umru ili ostanu na neki način teško hendikepirani. Studije pokazuju da starije osobe i ljudi koji su već ranije bolovali od neke ozbiljnije bolesti odbacuju takav tretman, kaže Tens: „91 odsto ih kaže: bolje mrtav nego život s teškim hendikepom."
Većina teških bolesnika ne preživi tretman
Činjenica je da veći deo teško obolelih korona-pacijenata ne preživi, usprkos respiratoru. Nemačko društvo za pneumologiju i respirativnu medicinu citira jednu britansku studiju po kojoj se respiratorima može spasiti život samo svakog trećeg pacijenta. Tens se zato zalaže za to da se stariji i oni sa ozbiljnim oboljenjima zbrinu sredstavima palijativne medicine, kako bi mogli da umru u krugu porodice.
Upravo taj put je većina ljudi birala na kraju života ako bi oboleli od upale pluća, kaže nemački lekar: „Zašto bi to bilo drugačije kod Covida-19?" Osim toga, šanse za preživljavanje kod korona-virusa još su znatno slabije u odnosu na druge plućne bolesti, napominje Tens.
„Fiksacija na aparate"
I Udruženje palijativne medicine u saveznoj pokrajini Severna Rajna i Vestfalija izražava bojazan da se trenutno ne koriste dovoljno mogućnosti palijativne medicine kod teško obolelih i starijih korona-pacijenata. „Uočavam u ovom trenutku jako fiksiranje na aparate", zaključuje predsednica Udruženja Ulrike Hervald. Ona je zabrinuta da bi masovna nabavka respiratora i stresna situacija mnoge medicinare mogla navesti na automatizam.
Lukas Radbruh, direktor Klinike za palijativnu medicinu u Bonu, to vidi drugačije. „Diskusija trenutno ide u pogrešnom smeru", uvjeren je on. Ipak priznaje da ima situacija u kojima su šanse intenzivnog tretmana tako loše da bi bilo najbolje odustati i oko pacijenata se brinuti na palijativni način. „Ali ne uočavam da stariji ljudi radije umiru nego što žele intenzivni tretman."
Sličnog je uočio i Mihael Telen kod žitelja starčkog doma. „Nemam utisak da je raspoloženja takvo da se odbacuje intenzivna medicina i respiratori." Telen se zalaže za to da odluka uvek donosi individualno i to uzimajući u obzir volju samih pacijenata.
Palijativni stručnjaci se slažu u oceni da je odlučujuća stvar – uopće znati što pacijenti žele. „Sada je najvažnije da se potpiše dokument kojim ti pacijenti ovlašćuju druge ljude da u njihovo ime mogu donijeti odluku o tretmanu, ukoliko to bude potrebno", savetuje Tens.
agencije