Rat u Ukrajini: mir samo u zamenu za teritoriju?

Rat u Ukrajini je u pat poziciji. Doduše, Ukrajina je i zbog zapadnih isporuka oružja uspela da vrati veća područja koja su bila pod ruskom okupacijom. S druge strane, predsednik Rusije Vladimir Putin očito ne preza ni od čega: ciljano se razaraju ukrajinska infrastruktura i stambena područja, a Putin preti i atomskom bombom.

Posebno sada, na pragu zime, postavlja se pitanje koliko dugo će trajati rat. Kako se može završiti i sa kakvim ishodom?

Vojno rešenje

Postoje dva argumentaciona tabora. Jedni smatraju da je moguće samo vojno rešenje. Prema njima, Ukrajina mora da protera Rusiju iz svih zauzetih područja, uključujući i Krim. Tek tada bi se moglo pregovarati sa Rusijom. Ne treba da iznenadi da taj stav zastupa prevashodno ukrajinska vlada. Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski je na dan ukrajinske nezavisnosti krajem avgusta izjavio da se mora dalje boriti, „bez bilo kakvog ustupka i kompromisa“.

To je preovlađujući stav zemalja koje se graniče sa Rusijom ili su blizu njenih zapadnih granica. One se osećaju ugroženim od Moskve, kao na primer baltičke zemlje ili Poljska. U tim zemljama bi se svaki ustupak Rusiji protumačio kao slabost i ohrabrenje Moskve za nove invazije.

Slično držanje ima generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg. U intervjuu za DW sredinom oktobra rekao je da Ukrajina mora da „pobedi“ u ratu, ali nije objasnio šta to znači. Osim toga, prema njemu bi trebalo da članice NATO „pružaju podršku u takvom obimu i toliko dugo koliko je neophodna“.

On je indirektno odbacio popustljivost: „Ne smemo da zaboravimo – ako Putinova Rusija zaustavi borbe, zavladaće mir. Ako Ukrajina obustavi borbu, prestaće da postoji kao nezavisna država.“

U Nemačkoj, ministarka spoljnih poslova i političarka Zelenih Analena Berbok spada u one koji insistiraju na povlačenju Rusije sa svih okupiranih ukrajinskih teritorija. Prema njoj je svaka „spremnost na kompromis“ u stvari „naivan stav“ koji je zakazao još prilikom ruske aneksije Krima. To je šefica nemačke diplomatije izjavila krajem oktobra na Berlinskom spoljnopolitičkom forumu.

Opozicioni demohrišćanski političar i bivši oficir Bundesvera Roderih Kizeveter deli ukrajinski stav da „sva okupirana područja uključujući Krim moraju biti oslobođena“. On kaže da ostvarljivost tog cilja „u suštini zavisi od obima, kontinuiteta i brzine vojne pomoći“ Zapada, „od našeg ponašanja“, kako je izjavio za DW.

„Tabu“ teritorijalnih ustupaka

Ali, upravo to je nemoguće prema drugoj školi mišljenja. Ona je na stanovištu da se Rusiju ne može vojno poraziti u Ukrajini, te da Moskva u slučaju nužde ima nuklearnu kartu.

Politikolog Johanes Vorvik sa Univerziteta Hale „potpuno oslobođenje Ukrajine“ naziva „maksimalnim ciljem“ koji „nije realističan“, jer bi „značilo višegodišnji iscrpljujući rat sa mnogo žrtava ili bi na kraju dovelo do nuklearne eskalacije“.

Zapadni glasovi koji Ukrajinu pozivaju na kompromis postali su retkost, naročito nakon uspešne ukrajinske ofanzive krajem leta. Pritom određenu ulogu verovatno igra i zabrinutost da bi pesimizam u izjavama s jedne strane potkopao ukrajinski borbeni moral, a s druge, smanjio spremnost na odricanje u zapadnim društvima.

Neki to ipak rade. U maju je bivši američki šef diplomatije Henri Kisindžer savetovao Ukrajini da zameni svoju teritoriju za mir sa Rusijom, ali je to u julu relativizovao isključujući upravo tu opciju. U Nemačkoj je filozof Rihard David Preht na početku rata tražio teritorijalne ustupke, a u poslednje vreme se zalaže pre svega za to da se Ukrajina odrekne pristupanja Severnoatlanskom paktu. On i čitav niz poznatih ličnosti, među kojima su književnica Julie Ce i penzionisani general Erih Fad zatražili su „koncentrisani iskorak“ za mirovne pregovore.

U političkoj sferi se pre svih desničarski populisti Alternative za Nemačku (AfD) kao i Levica zalažu za mirovne pregovore, a premijer pokrajine Saksonije, inače konzervativni demohrišćanin Mihael Krečmer(CDU), je po tome usamljen glas u svojoj partiji.

Johanes Varvik se žali: „Teritorijalne promene su trenutno, barem javno, u zapadnoj politici tabuizovane i označavaju se kao kapitulacija pred ruskom agresijom. Ali, to će – ako se ne polažu nade u veoma neodređenu opciju promene režima u Moskvi – biti jedini mogući izlaz iz ove situacije“. Nasuprot tome, Kizeveter smatra da bi preuranjeni mirovni pregovori bili „bezvredni i značili bi pobedu Rusije“.

Još uvek bez nemačkih tenkova

Nemačka vlada zvanično prepušta Ukrajini da li će i kada pregovarati o miru sa Rusijom i da li je spremna na ustupke. Ne želi da vrši pritisak na Kijev.

Međutim, vladajuća „semaforska koalicija“ socijaldemokrata, Zelenih i liberala nije potpuno jedinstvena u politici prema Ukrajini. Zeleni koji su osnovani kao pacifisti pokazali su se kao najveći zagovornici isporuke oružja Ukrajini u nemačkoj vladi. Socijaldemokratski kancelar Olaf Šolc misli drukčije, a to se vidi i po činjenici da ne želi da isporuči Ukrajini nemačke tenkove.

Demohrišćanin Kizeveter smatra da je takva uzdržanost pogrešna, jer je „gorka za Ukrajinu, ali i za naš ugled u EU i NATO“.

Johanes Vervik je i tu drugačijeg mišljenja: „Trebalo bi da Nemačka ostane na toj liniji i da stane na kočnicu u vezi sa tim pitanjem. Tu izgleda preovladava idealistička slika vojnih rešenja.“

Stručnjakinja za istočnu Evropu Lidija Vaks iz berlinske Fondacije nauka i politika smatra da je fokusiranje na pojedine tipove oružja pogrešno: „Putin ne bi baš posegao za eskalacijom zbog jednog oružanog sistema, već mnogo pre zbog ukupne ratne situacije i njenih posledica na stabilnost sopstvenog režima.“

U Nemačkoj raste pritisak u korist pregovora

Ukrajinski predsednik Zelenski hoće da produži borbu „do kraja“ i nada se podršci iz inostranstva. Ali, snaga i trajnost podrške je pitanje raspoloženja u zapadnim društvima. Ona trpe nestašicu energije i inflaciju, koje su delom direktne posledice rata. Brojni su gradovi koji više gotovo uopšte ne mogu da prime dodatne ukrajinske izbeglice.

U Nemačkoj se, doduše sporo, smanjuje podrška sankcijama protiv Rusije i isporukama oružja Ukrajini, kako pokazuju najnovije ankete s početka novembra. Ali, u odnosu na leto, nešto se drastično promenilo: 55 odsto ispitanika smatraju da diplomatski napori za okončanje rata „ne idu dovoljno daleko“ – to je porast od 14 procenata u odnosu na juni. Već u oktobru je 26 odsto ispitanika bilo za to da se Nemačka više angažuje na diplomatskom rešenju konflikta, a dodatnih 34 procenta je sa „pretežno da“ odgovorilo da bi to odobravali i kad bi to značilo da Ukrajina mora da pristane na kompromise sa Rusijom.

Pritisak raste i u Sjedinjenim Američkim Državama iz kojih stiže najveći deo pomoći za Ukrajinu. On će dodatno porasti ako republikanci pobede na međuizborima. Kevin Makarti, šef republikanskog poslaničkog kluba je, na primer, rekao: „Smatram da ljudi neće dati Ukrajini blanko-ček, a da su usred recesije“. Istovremeno, 30 demokratskih poslanika su u pismu predsedniku Bajdenu zatražili direktne pregovore SAD i Rusije o brzom završetku rata.

Kizeveter: Samo iz pozicije snage

Roderih Kizeveter smatra da bi mirovni pregovori bili pametni samo „ako bi Ukrajina bila u snažnoj poziciji – a ona ni izdaleka nije u toj poziciji“. On dodaje da bi trebalo da Ukrajina odredi vreme i moguće ustupke. On lično ne vidi razlog za teritorijalne ustupke i odustajanje od članstva u Severnoatlanskom paktu, jer bi Rusija time bila čak nagrađena za napad.

Lidija Vaks smatra da se Zapad pre svega zbog atomske pretnje Moskve nalazi u „teškoj situaciji balansiranja“: „Sa jedne strane, ako bi se pokleklo pred moskovskim pokušajima nuklearne ucene, to ne bi imalo samo teške humanitarne posledice, već bi i ozbiljno destabilizovalo Evropu. S druge strane, brz i ponižavajući poraz Putina povećao bi rizik od nuklearne katastrofe“.

Pogled u budućnost

Trenutno ionako nijedna strana nije spremna da pregovara. Ukrajina polaže nade u povratak dodatnih teritorija, Rusija u taktiku iscrpljivanja. Uprkos tome, upravo u Nemačkoj razmišlja se o mogućem razvoju situacije.

Demohrišćanski političar Roderih Kizeveter smatra da je za Nemačku mnogo toga na kocki: „Moramo biti spremni da platimo cenu za naš društveni sistem, za demokratiju i slobodu (…) Bilo bi dobro da Ukrajinu podržimo svom snagom, mnogo bolje nego do sada, inače će rat za nekoliko godina doći nama!“

Politikolog Johanes Vorvik politici savetuje sledeće: „Biti solidaran s Ukrajinom, ali ne težiti vojnoj pobedi nad Rusijom, već uzimanju u obzir interesa svih strana.“ On smatra da u to spada i neutralni status Ukrajine, koji bi bio podnošljiv za Rusiju, a istovremeno i bezbednosne garancije za Ukrajinu. Varvik kaže da će u Ukrajini biti teritorijalnih promena, koje se neće međunarodno-pravno priznati, ali koje bi u međuvremenu trebalo prihvatiti kao modus vivendi. Naposletku, sankcije bi trebalo shvatiti kao „element oblikovanja, a to znači da bi ih trebalo ukinuti i omogućiti Rusiji da se vrati poslovanju sa Zapadom“.

Njegova koleginica Lidija Vaks smatra da je zaista moguće da „skliznemo u dug rat. To ne bi donelo samo rast broja žrtava, već bi od Rusije napravilo još nestalnijeg i opasnijeg suseda, što bi bezbednosno i ekonomski dalje destabilizovalo Evropu.“

Njen zaključak glasi: „Zato bi trebalo da Zapad podrži Ukrajinu tako supstancijalno da Moskvi bude jasno, da je čekanje na zamor Zapada besmisleno.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.