„Rat ostane u nama“

DW: Vaša izložba „Bila jednom Jugoslavija“ otvorena je u utorak uveče (23.1) u galeriji „Fait & Cause“ u Parizu. Šta je osnovni koncept izložbe – hronološko predstavljanje događaja u Jugoslaviji ili nešto drugo?

Milomir Kovačevič Strašni: Izložba je nastala povodom 100 godina Jugoslavije. Izloženo je stotinak fotografija. Priča koju sam ispričao odvija se na više nivoa – može se pričati o komunizmu, o Titu, ali i o nekoj maloj istoriji koju sam ja proživeo i snimio svojim aparatom. Nisam bio samo običan svedok svega što se dešavalo. To je bio moj život.

Rekao bih da je izložba angažovana na neki način. Počinje Sarajevom iz onih finih vremena, od pre rata, pre Olimpijade, tu su fotografije slavlja na ulicama, kada je Jugoslavija bila na svetskom prvenstvu u fudbalu, tu je puštanje goluba mira. Nastavlja se onim što je usledilo – jedan segment je sa protesta zbog rata, podele Jugoslavije i BiH, zbog nastanka nacionalnih partija. Ima fotografija sa mitinga u Srbiji, kada je Milošević došao na vlast.

Fotografije pokazuju i posledice svega toga – rat, rušenje, vide se mrtvi vojnici, majke sa fotografijama ubijenih sinova, razrušena BiH, Hrvatska… Prikazane su potom Titove skulpture i fotografije bačene u podrume, zatim spomenici, od kojih su neki srušeni. Izložba je svedočenje kako je sve bilo pre i kako se završilo strašnim raspadom zemlje.

Odakle naslov izložbe „Bila jednom Jugoslavija“? Ima li u tome malo ironije ?

Nema tu ironije, ja sam na neki način ostao u tom vremenu. Ne menjam se puno, iako ima ljudi koji pišu o tome na jedan ružan način. Mnogi se predstavljaju kao veliki novinari ili stručnjaci, izmišljaju priče. To pogotovo čine nacionalne partije koje insistiraju na tome da su ovi ili oni bili ugroženi. Ja sam odrastao u tom vremenu i mislim da je taj sistem odgajio neke fine i kvalitetne ljude i da barem zaslužuje ozbiljan pristup. Dakle, ne plasiranje dezinformacija i pričanje onoga što možda žele da čuju na Zapadu, o tome da smo bili Istočni blok, da je to bila diktatura, da nije bilo ljudskih prava. Ljudi koji žive na prostoru bivše Jugoslavije znaju šta je stvarno bilo i kako se živelo.

 - pročitajte još: „Turbofolk je samo odraz društva“

Značajan deo vašeg stvaralaštva su fotografije iz pariskih kafana. Kažete da ste u njima tražili nešto od atmosfere koju ste ranije proživeli u Jugoslaviji.

Mene pre svega privlači dobra atmosfera. Važno mi je da nađem fino društvo, da od tih ljudi nešto dobijem, da ja njima nešto dam, da ima neke razmene. Nisam u Parizu zatvoren u krugu naših ljudi. Fotografišem Pariz, ali na svoj način. A kada je reč o portretima, slikam samo ljude sa kojima se družim, sa kojima živim. Nekada čekam po šest meseci da ostvarim neki kontakt, odnos sa njima, da steknu poverenje u mene, da se opuste. Ja na neki način postajem njihov hroničar. Važan mi je ambijent u kojem slikam te ljude. Samo u jednoj kafani sam napravio 500 portreta. To se ne može ostvariti na silu. Morate biti strpljivi, puno raditi. Kroz sve te portrete vidi se i ko sam i šta sam ja.

Imate serije fotografija grobalja iz Pariza, Praga, Sarajeva. Odakle interesovanje za takve motive?  

U ratu sam često bio na grobljima. Groblja su bila kao neka oaza, nazovimo mira. Mogli ste tamo mirno slikati, a da vas niko ne dira, ne maltretira. Imao sam dve izložbe – o NN grobljima i o nadgrobnim spomenicima gde su likovi izbledeli , nestali ili oštećeni. U Parizu su neke slike počele da mi se vraćaju, neki likovi da se javljaju. Počeo sam onda ponovo da slikam groblja. Možda ću se opet tome posvetiti, ali to nije turistička priča – to je moja lična priča, i logički nastavak onoga što sam radio u Sarajevu.

Slikali ste ratno Sarajevo. Koliko su za snimanje danas zanimljivi Beograd, Zagreb, Sarajevo?

Slabije, jer ne živim tamo i nemam više odnos koji sam imao kada sam živeo u Sarajevu, kada sam tamo znao ljude. Jedino što sam u poslednje vreme redovno fotografisao sa tih prostora, i to punih deset godina, bila je Guča. Za izložbu „Bila jednom Jugoslavija“ fotografisao sam spomenike u Beogradu, Zagrebu, Valjevu, Mostaru, Kumrovcu, ali to je unapred bilo određeno. U našim zemljama uvek budem kratko, a ja ne želim u prolazu i na silu fotografisati, to jednostavno nije moj fah. Spomenicima bih se još bavio, ali ne znam da ću li to i ostvariti, jer uglavnom sve sam finansiram, a neki od njih nisu ni tako lako pristupačni. Ali videćemo – ja ne žurim nigde – to je neka moja lična istorija i priča koju želim da ispričam, i koju sam stvarno živeo i snimio.

 - pročitajte još: Fluidno sagledavanje Jugoslavije

Sve vaše fotografije su crno-bele. I one koje nisu ratne, deluju pomalo melanholično, setno.

Fotografije kafana u Parizu sigurno nisu takve. Na drugima ima toga. To je život. Proživeo sam rat, ostane to u nama. Neko ima traume, ne može da spava, a nekad takvo iskustvo dođe do izražaja na fotografijama.

*Milomir Kovačević Strašni rođen je u Čajniču 1961. godine. Fotografijom je počeo da se bavi sa 17 godina. Imao je pedesetak samostalnih izložbi, između ostalog u Sarajevu, Beogradu, Pragu i Parizu. Dobitnik je brojnih priznanja za svoje stvaralaštvo, a među njima je francuski Nacionalni orden za zasluge u rangu viteza. Objavio je knjige fotografija. Jedna od njih je „Sarajevo u srcu Pariza“. Od 1995. godine živi i radi u Parizu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android