Ramštajn: Da li je to klasika?
11. avgust 2019.
Koncerti Ramštajna daleko su od spontanog i haotičnog karakterističnog za rok i metal koncerte. Članovi benda deluju u okvirima koje su sami razvili za pesme koje su sami komponovali na precizno insceniranim nastupima. I to se itekako može nazvati „klasičnim".
Na turneji ovog leta po stadionima 27 evropskih gradova, koja se završava sa dva koncerta u Beču, 22. I 23 avgusta - publiku zagrejava klavirski duo Jatekok (na mađarskom - igre), koji čine francuske pijanistkinje Adelaid Panaže i Nairi Badal. One sviraju pesme sa Ramštajnovog best of albuma Klavir.
Naime, bend je 2015. godine uz CD objavio i zbirku nota svojih pesama u povezu od oko 80 stranica, koje obožavaoci mogu da sviraju na svojim klavirima kod kuće. To je svojevrsno priznanje staroj tradiciji, jer su pre izuma gramofona, notne verzije za klavir služile kao sredstvo masovnog širenja muzike. Jasna struktura pesama Ramštajna i njihove nezaboravne melodije čine ih prikladnijim za ovu formu, od muzike bilo kojeg drugog rok sastava koji vam pada na pamet.
Lepa asocijacija na pirotehniku koja se može očekivati na koncertu Ramštajna, jeste Muzika za kraljevski vatromet Georga Fridriha Hendla, koja se čuje između uvodnog dua Jatekok i glasnog praska koji najavljuje dolazak Ramštajna na binu.
U osnovi - klasično
Nastupi Ramštajna imaju više zajedničkog sa operom nego sa prosečnim rok koncertom. Čak se i godinama poznati performansi - poput kuvanja klavijatursite Lorenca u velikom loncu za vreme pesme o kanibalizmu – uvek izvode pažljivo uz dobru glumu, i kao da je to prvi put.
Između „klasičnog" i „klasike" postoji razlika: Naravno da Ramštajn ne zvuči ni približno kao Krcko Oraščić Čajkovskog ili Mocartova Mala noćna muzika. Kako su to oni onda klasični? U prilog tome, bacimo pogled u rečnik Duden, gde među mnogim definicijama te reči stoji i ova: „Klasično (u pogledu izgleda ili forme), klasično izvođenje na staromodan uzorni način, savršeno, bezvremenski".
Dakle, radi se i o usavršavanju forme. Savršen je i jedinstven zvuk epske širine - koji, blago rečeno, često ne zvuči baš prijatno. Kritičar časopisa Džem šoubiz napisao je 2001. o pesmi Majka da je to „muzika uz koju bi se mogla izvršiti invazija Poljske". A novozelandski Sautlend tajms je glas Tila Lindemana opisao kao nešto što "seljake tera da se sklone ambare i zamandale vrata".
Ramštajn i klasika, na to ukazuju i stilske karakteristike: pesma „Deutschland" sa novog albuma završava dugim, melankoličnim klavirskim solom, gudači određuju pesmu „Mein Herz" (Moje srce) a u pesmi „Zeig dich" (Pokaži se) odjekuje horsko pevanje.
Na naklonost ka „klasičnoj" kulturi u širem smislu ukazuje i interesovanje pevača Ramštajna Tila Lindemana za poeziju Bertolda Brehta, kao i zbirka njegovih pesama, koja se 2013. godine pojavila pod naslovom "U tihim noćima".
Ramštajnov stil
Momci Ramštajna pronašli su svoj stil - i zadržali ga. Njihov moto glasi: „Radi svoje i preteruj u tome!", rekao je jednom bubnjar Kristof Šnajder.
Ali, otkud potiče njihov stil?
Različiti uticaji uključuju Ninu Hagen, Depeš moud i slovenački bend Lajbah. Njihov stil uključuje i elemente indastrijal roka, hevi metala, grandža i elektronike, zatim pank, rok, pop i gotiku. Ali odlučujući faktor objašnjava klavijaturista Kristijan Lorenc: „Stil smo pronašli tako što smo svi tačno znali šta ne želimo. Shvatili smo da možemo da sviramo samo muziku koju sviramo. A ona je takva kakva jeste, vrlo jednostavna, tupa, monotona."
Moglo bi se dodati: takođe duboka, potresna, uzbuđujuća, ali ponekad i nežno melanholična. Kad bi trebalo navesti klasičnog kompozitora koji na sličan način beskompromisno juriša na dušu, bio bi to Rihard Vagner.
Evo malo muzičke teorije, sasvim jednostavno objašnjene: Tonovi durske skale uglavnom zvuče srećno, dok tonovi molske skale zvuče tužno. Da su gotovo sve Ramštajnove pesme pisane u molu, nije naročito neobično: to je slučaj sa većinom današnjih pop pesama. Ali, da li bi bilo moguće nadmašiti duboku tugu u pesmi Anđeo, u bilo kojem žanru?
Naravno, postoji i druga strana Ramštajna: U njihovim tekstovima teoretičari zavere neprestano traže skriveno značenje, a bend ostaje popularan i kod desničara - iako oni sebe tamo ne svrstavaju. Savremenim Nemcima je jako neprijanto kad se koriste filmske sekvence koje se oslanjaju na dela Leni Rifenštal, autorke propagandnih filmova Adolfa Hitlera, ili prividno veličanje mačo stava ili jednostavno Lindemanovo kotrljajuće „r", koje podseća na Treći rajh, i što sve to, zasluženo ili ne, doprinosi percepciji grupe u inostranstvu kao vrlo „nemačke".
„Ti imaš" ili „ti mrziš"?
Nedavno mi je jedan kolega pričao o svom putovanju u Kanadu. Kada je rekao ljudima odakle dolazi, neko je prokomentarisao: „Ahh, Germany! Ramštajn!" Onda su ga pitali šta znači naslov pesme „Du hast" ( Ti imaš)- pod pretpostavkom da je reč o nečem strašnom.
Kanađanin je bio gotovo razočaran kada saznao da je naslov bezazlen, te da pesma govori prosidbi. Ali taj naslov i refren zaista zvuči slično kao „ti mrziš" („Du hasst") , pa je tako Ramštajn, dosledan svom dvosmislenom stilu, naslov te pesme na engleskom jeziku jednom preveo kao „You hate".
I za poznavaoce i za one koji to nisu
Da li među desetinama hiljada koji su sada slušali Ramštajn zajedno sa Jatekokom, ima onih koji su se na kraju i zeinteresovali za klavirske duete, nije poznato.
Ali kada je reč o sveukupnom uticaju benda, pada mi na pamet pismo, koje je Volfgang Amadeus Mocart napisao svom ocu i u kojem otkriva da je komponujući misilio i na publiku. O klavirskim koncertima na kojima je radio, Amadeus je napisao:
„Koncerti su nešto srednje između teškog i laganog... tu i tamo, samo dobri poznavaoci mogu doživeti zadovoljstvo, ali na takav način, da i oni koji se ne razumeju u takvu muziku moraju biti zadovoljni, a da ne znaju zašto."
Takve su pesme Ramštajna: Pristupačne, i mnogo toga vam se dopadne već prilikom prvog slušanje. Ali, ako ih ponovo poslušate, shvatićete da se mogu razumeti na više nivoa. I to je „klasika".
Dodatak za poznavaoce
Adaptacija Ramštajnove pesme koja zvuči malo više „klasično" bila je „Seemann" (Mornar), koju su 2003. godine objavili Nina Hagen i grupa Apokaliptika. Sledeće godine, bend Gregorian snimio je pesmu „Angel" i začinio je muškim vokalom u stilu gregorijanskog pevanja.
„To je umetnost!", mišljenje je nemačkog kompozitora Torstena Raša o muzici Ramštajna. Raš je obradio neke pesme ovog benda i napravio ciklus pesama za solo glas i simfonijski orkestar, koji se 2004. godine pojavio na CD-u pod naslovom „Moje srce gori".
Rezultat nije bio krosover projekat između dva muzička žanra, u kojem su se pomirile izvesne surpotnosti, već se zapravo u slobodnoj obradi pesama sličnost sa originalom i ne čuje uvek. Raš je bio posebno nadahnut stihovima te im je dao stilski oblik koji više deluje kao savremena ozbiljna muzika, prilagođena glasu poznatog operskog pevača Renea Papea.