Muškarci su učeni da se obračunavaju nasiljem
11. mart 2019.
Aktivistkinja inicijative „Ne davimo Beograd", Ksenija Radovanović, fizički je napadnuta na dodeli BeFem priznanja za doprinos feminizmu za 2018. godinu. Samo par sati ranije, Ksenija je sa saborcima iz Inicijative na pozornici primila nagradu za „Podršku feminističkim politikama". I sve to baš na Međunarodni dan žena.
DW: Ksenija, šta se zapravo dogodilo u petak?
Ksenija Radovanović: Dobila sam udarac nakon što sam reagovala na bahato ponašanje i verbalne uvrede nepoznatog muškaraca. On je najpre grubo prošao između drugarice i mene odgurnuvši nas. To je nešto sa čime se žene svakodnevno susreću, ali u tako divnoj večeri, u tako divnom okruženju, ja takvo ponašanje nisam očekivala. Zaista je štrčao. I ja sam ga zamolila da obrati pažnju, a on se samo nasmejao i otišao. Posle petnaest minuta ja sam pogledala u pravcu grupe ljudi sa kojima je stajao, među kojima je bio i Sergej Trifunović. I kako sam se okrenula, on se meni obratio rečima šta gledaš ćorava, što je mene užasnulo. Ja sam zamucala, kako to misliš ćorava, jer imala sam naočare. On je ponovio šta je bilo, šta gledaš ćorava i već mi se uneo u facu i dosta je to pretećim glasom rekao. Ja nisam znala šta da radim, imala sam u čaši malo vode i onda sam ga polila iznad glave tom vodom, nakon čega me je udario u glavu. Naočare su mi odlete dva metra, a i ja metar.
Kako su reagovali ljudi oko tebe?
Bilo je specifično okruženje, jer to su žene koje se svakodnevno susreću sa slučajevima nasilja prema ženama i one znaju kako da reaguju. Stale su oko mene i pokušale su da me zaštite. Da je muška borba, bilo bi drži ovoga, drži onoga. On je pobegao, a ja sam potražila naočare, jer ne vidim bez njih. Sergej je otišao za njim, a onda se na kratko vratio da vidi šta se desilo. Ja sam pokušala od njega da dobijem ime te osobe, ali on je odbio da kaže. Ja sam pozvala policiju, ali on je otišao pre nego što je policija došla.
Sve se dešava u jeku rasprave o osmomartovskom ženskom maršu i keceljama koje ste ostavile na spomenicima istaknutim muškarcima. Koliko je ovaj incident rezultat te atmosfere i niza mizoginih poruka koje su aktivistkinjama upućene tih dana?
Svakako to ima veze. Oko Osmog marta su uvek uzavrela osećanja koja valjda naše društvo kod muškaraca gaji, da se na bilo kakav ženski poziv na zaštitu naših prava reaguje time da agresivne feministkinje hoće ovo ili ono. Postavlja se pitanje i da li se meni desilo zato što sam ja donekle javna ličnost u tome, ali mislim da ne. Mislim da je ovaj simbolični događaj na Osmi mart nešto što se zaista dešava svakodnevno gomili žena, ali one nemaju prostor da o tome pričaju iz dobro poznatih razloga i iz straha koji i ja sad osećam, jer sam iskusila to što se zapravo dešava. Mislim da je njegova reakcija bila zgranutost na to što nisam dopustila da mi preti bez razloga i da sam dobila ono što su muškarci zapravo učeni da je normalna reakcija, a to je da se obračunaju nasiljem.
Ovo nije prvi put da si napadnuta i upravo dolaziš iz policije gde si dala još jednu u nizu izjava o tim slučajevima. Kakva su bila dosadašnja iskustva sa institucijama, ima li epiloga?
Pa nažalost loša. Počev od 2016. kad je počela čitava kampanja protiv nas, najpre kroz prorežimske novine kao što je Informer, pa zatim otvaranjem grupa na Fejzbuku, gde se nama direktno preti, gde se kače naše fotografije i daje prostor nekim osobama da tu fantaziraju šta nama treba raditi zbog toga što se bavimo ukazivanjem na korupciju u društvu i zahtevamo kažnjavanje zločina, počev od Hercegovačke pa nadalje, pa preko susreta sa lažnom policijom tokom protesta i pretnji koje sam dobijala na ulici, do praćenja naših kretanja, praćenja mojih roditelja – ni jedan jedini slučaj nije do sada dobio epilog.
Šta očekuješ od njih ovog puta?
Ja sam i dalje zgranuta da mi dva tri dana kasnije i dalje ne znamo ko je on iako se nalazio u dobro poznatom društvu i na javnom događaju. Ja se uvek nadam najboljem, ali iskustvo nam ne daje mnogo prilike za takvu nadu. Zato je, uostalom, jako bitno da i osobe koje prisustvuju tome ne pobegnu, nego da ostanu tu i pomognu i kažu nešto protiv nasilja i da pomognu da svako dobije onakvu kaznu kakvu je zaslužio.
Ja sam dala izjavu, oni treba da utvrde identitet napadača i ja se nadam da će i osobe iz njegovog društva istupiti i ipak reći to ime. Nadam se da će ta osoba odgovarati i nadam se da će ovaj primer da bude dobar primer ostalima koji imaju sklonost ka nasilju. Jer razmišljam, ta lakoća s kojom je on mene udario u javnom prostoru na javnom događaju je direktno povezana sa lakoćom kojom žene budu izložene nasilju u zatvorenom prostoru svojih domova. A da podsetim da je samo prošle godine preko 30 žena smrtno stradalo iz istog ovog poriva da se žena nasiljem stavi gde joj je mesto.
Dodatna ironija je što si upravo na tom događaju zajedno sa Inicijativom nagrađena za podršku feminističkim politikama. Kako su ti se vaša dostignuća činila pre, a kako sada posle napada?
Meni je izuzetno drago da je naša prva i jedina nagrada za doprinos feminizaciji politike, za pokušaje da glas žena u javnom prostoru, a pre svega u javnom političkom prostoru, bude prisutniji i vidljiviji i da dobije značajniji udeo. Mislim da ovaj slučaj to ne menja, već da samo dobijamo potvrdu, koja je u ovom slučaju bolna potvrda toga zašto je to bitno i zašto ne možemo da odustanemo.
Šta je onda naredni korak?
Idemo dalje. Čini mi se da činjenica da sam donekle javna ličnost meni daje privilegiju da o tome govorim, jer ovo se zaista događa svakodnevno gomili žena koje nemaju priliku da o tome govore, nemaju koga da ih zaštiti. Pretnje koje sam ranije dobijala me čine snažnijom, ali meni je i sada užasno teško, a ne mogu i ne želim da zamislim kako se osećaju devojke koje ovo svakodnevno doživljavaju na ulici, u javnom prevozu, u izlasku… Da podsetim da je na Osmi mart i Dragoslava Barzut napadnuta nasred ulice dok je dolazila na marš, da je žena koja je vozila gradski autobus u Zemunu prebijena nasred ulice od strane nervoznog muškarca. Jako je bitno potencirati da je Osmi mart bitan za obeležavanje, ali da je ta bitka bitna svakog dana, zbog svih onih žena koje to nasilje konstantno doživljavaju, a ovo društvo to toliko negira. Dok ne priznamo, nećemo znati kako da se s ovim obračunamo i kako da naučimo svoje dečake da se to ne radi, a devojčice da imaju pravo da se tome suprotstave, da nisu same i da, ako reše da prijave nasilje, ima ko da ih podrži. Zato nema prostora povlačenje. Nema nazad. Kad bismo se povukli, ovo sigurno ne bi stalo. Imamo svi kolektivnu odgovornost da se odupremo i da budemo solidarnije, snažnije i glasnije.