Radio sa stavom – samo još na internetu
12. maj 2017.Kada je Radio-televizija Vojvodine 2014. godine pokrenula omladinsku radio-stanicu ma internetu O radio, bio je to veliki korak napred. Pokrajinski javni servis iskoračio je iz svoje tradicionalne svakodnevice ka nepoznanici koja je do tada bila utočište za sadržaje sa margine. Pred mlad kolektiv postavili su najviše profesionalne standarde i zahtev da na dnevnom nivou proizvode multimedijalni program.
Da su članovi redakcije na taj ambiciozan zadatak uspeli da odgovore, potvrda je stigla već 2016. godine kada su u finalu „Radio bitke“ u Firenci osvojili titulu najbolje evropske radijske stanice. Samo godinu dana kasnije, dele sudbinu kultnih domaćih FM radio-stanica u nestajanju. Poput velikog Studija B Duška Radovića i Đoke Vještice, koji je u privatizaciji izgubio svoj identitet ili Devedesetdvojke koju je zamenila plejlista, i O radio se našao pred pitanjem opstanka, a njihovi novinari pred dilemom da li konačno dići ruke od medija.
„Formatiranje radija“
Model se prenosi kao (loša) agencijska vest: prvo se promeni uređivačka struktura, pa politika. Pa se ukinu emisije, pa se ukinu novinari. Obrazloženja su formalna, a suština jasna: nije više problem misliti drugačije, nego je problem misliti uopšte, kaže za DW radijski voditelj Daško Milinović. Njegov kolega Mladen Urdarević s kojim vodi jutarnji program „Alarm“ i on, već su veterani u selidbi s jedne na drugu radio-stanicu. „Jedan od najvećih razloga zašto se selimo jeste situacija poznatija kao formatiranje radija, a to je recept koji je stigao iz EU za zemlje s jeftinijim ulaznicama. Za njih se pravi posebna vrsta radija, govorni program od 15 sekundi, programirana priča čoveka-robota bez mišljenja, bez stava, uz glupe konstatacije i svako odsustvo ličnosti. A onda idu četiri pesme“, priča za DW Mladen Urdarević.
To je „vinamp s greškom“, ubacuje se Daško. On međutim dodaje da su, za razliku od tih selidbi, na O radiju doživeli pravi politički progon. „Prvi put se desilo da je došla ekipa džibera i divljaka koja je rekla da ne sme da postoji disonantni ton nigde, pa čak ni na internet-radiju, za koji su se već postarali da može da ga sluša veoma malo ljudi“, kaže Milinović.
U sličnoj atmosferi, otkaz je bio jedini izlaz i za Veljka Pajovića, urednika i voditelja kultne jutarnje emisije „Beogradska razglednica“ radija Studija B. Iz kuće čije je boje branio 25 godina, otišao je nakon što je u programu kritikovao to što je Studio B bacio hiljade starih ploča. Kritika na račun kuće koja je, kako kaže, nakon privatizacije stavljena u korist jedne partije i jednog čoveka, koštala ga je prvo usmene suspenzije, a potom je od rukovodstva dobio dovoljno „nepristojnu ponudu“ koju nije mogao da prihvati. Sporazumno su se razišli.
„Sloboda je odgovornost. To ova vlast ne shvata. Pri tom ja ne govorim o istraživačkom novinarstvu, ja govorim o pismenom novinarstvu. Ova se vlast plaši obične duhovite opaske, plaše se vrcavosti. Ali to neće to večno trajati. Svi ti mediji koje su oni uhapsili, prvo će se obiti o glavu njima“, kaže Veljko za DW.
Onlajn-tonovi
U borbi protiv disonantnih tonova, O radio je ostao bez pola redakcije. Voditeljski dvojac Sofija Balać i Vukašin Kartalović, koji su u ime O radija podigli pobednički pehar u Firenci, napustili su medije. Sofija predaje engleski jezik preko interneta, a Vukašin je utočište našao u Zavodu za zaštitu prirode. Od novinarstva je, barem privremeno, ruke digla još jedna grupa kolega.
„Ono što je fascinantno u vezi s mojom generacijom, jeste i to što mi znamo da se snađemo preko interneta, tako da koristimo sve moguće veštine ili doučimo nešto ako ne znamo. Svako od nas imao je različite veštine ili ih je stekao u toku rada, tako da nismo limitirani na novinarstvo“, objašnjava Sofija Balać za DW.
Njen stariji kolega Veljko Pajović, međutim, kaže da ne bi radio ništa drugo. „Ako ste novinar jednom, uvek ste novinar. Trebalo mi je vremena da dođem sebi. Tek sad sam, posle više od godinu dana, došao do neke opreme i krenuo s nekim malim internet-programom. Ali verujem u sebe, pa ću probati nešto da napravim“, priča Veljko.
Mustru je uzeo od Daška i Mlađe. Njihova poslednja selidba bila je na internet. Krenuti od nule, kažu, značilo je pronaći prostor, novac i opremu, pri čemu je neizvesnost uspeha zahtevala maksimalno snižavanje troškova. Slušaoci su im, međutim, vrlo brzo izašli u susret. Prikupili su novac i vratili se pred mikrofone. „Mi smo zapravo FM radio preselili na internet. To jeste podkast, ali da ne radimo FM, ne bi bio podkast takav kakav je“, objašnjava Mlađa. „Kao pekara“, dodaje Daško, „Mi moramo lebac umesiti ujutru, a ti ga kupi popodne.“
Cilj je, kažu, da se radio Daška i Mlađe (naslovna fotografija) pretvori „radio republiku“, gde će oni biti jutarnji program, dok će ostatak dana ljudi sličnih svetonazora imati svoje emisije. Njihove kolege sa Radija B92 i Studija B u tome su već uspeli. Onlajn radio-stanica Radio Aparat s radom je počela krajem prošle godine. Ideja je bila da se pomešaju senzibiliteti dobrih radio-stanica i da podsete na neka zlatna doba radija, a sve to pričajući o kulturi, umetnosti, muzici. „Ljubav prema muzici je nešto što vodi Radio Aparat. Muziku tretiramo s poštovanjem. Nema onog kao pričaju dvoje ljudi ispred mikrofona, pa kažu: ’A sada muzika’. To se kaže koja je muzika i nešto o njoj“, priča Vladimir Skočajić Skoča, koji je posle gašenja Radija B92 svoju emisiju „Gistro FM“ preselio na Radio Aparat.
Nešto o muzici, ali mnogo i o društvu, dodaje njegova koleginica s Radio Aparata Svetlana Ceca Đolović, koja je na Studiju B vodila emisiju „Diskomer“. Umesto klasičnih vesti i dnevne politike, odlučili su se da društvo oslikavaju kroz umetnost, svakodnevni život i borbe. „Politiku ili društvena kretanja plasiramo kroz to kako se ona oslikavaju na kulturnu scenu, na društvo samo po sebi, na životni stil: gde izlazimo, šta jedemo, kako stanujemo. U planu nam je emisija o urbanizmu, jer je to važna i goruća tema i to nas više zanima nego puko plasiranje vesti, koje donosi mnogo mogućnosti da manipulaciju“, priča Đolović za DW.
Publika tek dolazi
„Od klika do klika“, svi oni su već našli svoju publiku, iako niko nije proslavio ni prvi rođendan. Radio Aparat stigao je do 300.000 pojedinačnih uključenja u toku dana, a Daška i Mlađu zatekli smo, kako sami kažu, na najsrećniji dan u mesecu – kada im sa Paterona stigne uplata od slušalaca. Oni su preko te platforme za kraudfanding uspeli da osiguraju u svakom trenutku tri do šest meseci opstanka u etru. „Naša uloga u razvoju internet radija u Srbiji je u tome što smo se prvi odvažili na kraudfanding u pravom smislu te reči. Da probamo celu stvar da baziramo na principu kolektiva, jer su svi slušaoci deo našeg kolektiva. Mi nismo klasičan biznis, mi smo potpuno besplatni, a platiš ako želiš i koliko želiš da nas platiš. Mi smo onaj što ti pokaže gde je prazno parking-mesto, pa mu daš ako hoćeš“, priča Daško.
Broj slušalaca, međutim, i dalje je nepoznanica, ali su svi uvereni da publika postoji i da ona tek dolazi. „Retko koja mlada osoba će danas uključiti FM radio, osim ukoliko slušaju u kolima. Mobilni telefoni postali su prenosni radio-aparati i svako može da skine podkaste i sluša ih na putu do faksa ili posla“, objašnjava za DW nekadašnja voditeljka „O radija“ Sofija Balać. To što je internet tabu, kaže, to je zbog toga se ljudi teško privikavaju na novu tehnologiju i uvek prezaju od onoga što je novo.
„Kada ljudi budu slobodni da u svojim mobilnim telefonima imaju više interneta, a ne ovo koliko im provajderi daju na kašičicu i papreno naplaćuju, onda će biti drugačije“, dodaje Daško. „Jasno mi je zašto čovek ne može da se odluči da nas sluša direktno na telefonu – zato što mu za tri dana pojedemo ceo internet. Ali već u prvoj susednoj zemlji nije tako i ovi to dobro znaju. Ali to se mora rešiti.“
„Sloboda će naći put“
Dok se ne reši, da li bi se vratili na svoja stara radna mesta kada bi se stvari vratile na staro? Ne, decidni su svi. „Svestan sam težine svoje odluke, ali nijednog časa se nisam pokajao. To je pitanje dostojanstva. Boriću se na svoj način, ali nisam dopustio da me na takav način ponize i to ljudi koji su manje vredni od mene. Ne izigravam nikakvog junaka, ali hoću da ulicama svog grada hodam slobodo. Čovek je rođen da uspravno hoda“, priča Veljko Pajović.
„Ne želim da se svakog meseca bojim da li ću dobiti ugovor ili ne, i to ne zbog moje nekomptenecije da radim taj posao, nego zato što je neko tako odlučio“, dodaje Sofija Balać. „Nisam skinuta s plana angažovanja zato što mi je neko rekao: ’Ti ovo nisi dobro uradila’. Ja bih to prihvatila i pitala da li mogu da se popravim i da li postoji šansa da se vratim ako se popravim. Smatram da to nije bilo fer i neću da čekam da mi se ista stvar desi. Hoću da se unapređujem i da radim“, kaže Sofija.
Daško i Mlađa bi se na FM vratili samo pod uslovom da oni svoj signal daju njima, što je mogućnost koju sve radio-stanice imaju i u ovom trenutku, ali se, kažu, niko ne usuđuje. Iako su u Srbiji svi pioniri u svojim pokušajima, ipak gaje nade i veruju da se tržište već širi. „Ljudi su razočarani konceptom gradskih radio-stanica i ja prvi imam želju da pustim radio koji je na srpskom i koji mogu da pustim kod kuće i da ga slušam. To se upravo dešava sa Radio Aparatom“, priča Skoča. Ceca dodaje da to ne znači da nema zapitkivanja kada će preći na FM. „Mi nećemo na FM. U tome i jeste razlika. Ovo nije štaka do FM-a, jer mislim da bi trebalo da gradimo medij koji će da funkcioniše sa svojim zakonitostima i da se omasovljuje. Verujem da je to još jedan prozor koji otvaramo na internetu“, priča Svetlana Đolović.
U toj misiji, završava Daško Milinović, oni su „pobunjenici koji čuvaju pravila“. „Ono što izlazi iz naših usta kudikamo je ljudskije od onih medija koji imaju nacionalne frekvencije. Mi ćemo kad-tad ove kretenizovane FM-stanice i zaplašene javne servise rasturiti sigurno, zato što sloboda izbija iz ljudi i naći će put.“