Uspeh Kremlja – možda privremen, kao što je to najčešće slučaj na Bliskom istoku – iznenadio je mnoge, pa i pisca ovih redova. Taj uspeh je u prvom redu rezultat slabosti SAD, koje su se za vreme Baraka Obame faktički povukle iz regiona. Putin je oportunista, majstor u ispunjavanju političkog vakuuma. On je usavršio i primenio koncept Jevgenija Primakova o strateškoj saradnji sa Iranom.
Primakov (više nije među živima) smatrao je da iranski atomski program nije opasnost za Rusiju. Njegova teza: ako se vlada fundamentalista usudi da se sukobi sa Moskvom, na mestu Teherana će ostati samo jedan veliki krater od eksplozije. Drugim rečima, antiamerički režim, spreman za borbu sa Vašingtonom, na istoj je liniji sa interesima Kremlja – da se stvori što više problema omraženim Amerikancima.
Putin i Homeinijev san
Tokom tri godine, Kremlj je pomogao mulama iz Teherana da ostvare san – da dobiju region od Bagdada do Bejruta koji kontroliše Teheran. Alavitski režim Asada je ključni element u iranskoj sferi uticaja. Nakon što su u Libanu agenti Teherana – islamistička organizacija Hezbolah – praktično preuzeli faktičku vlast, Iran može da govori o velikoj geopolitičkoj pobedi.
Zašto je, dakle, Putin, kada je 21. novembra primio Asada u Sočiju, govorio o skorom kraju vojne faze angažovanja u Siriji i obećao da će u Siriji ostati samo vojnici zaduženi za obezbeđivanje baza u Tartusu i Latakiji? To nije prvi put da je ruski predsednik najavio povlačenje određenog broja vojnika. Da li će do tog povlačenja zaista doći – nejasno je. Bez masivne podrške ruske avijacije, sirijska armija nije mnogo efikasna.
No, meni izgleda da Putin u stvarnosti hoće da redukuje ulogu Rusije u regionu da ne bi bio u središtu predstojećeg sudara Saudijske Arabije i Irana. Pri tome bi Izrael mogao da se priključi Rijadu. Veze te dve zemlje će ojačati. Pod upravom novog faktičkog vladara Kraljevstva, princa Mohameda bin Salmana, koji je snažno antiiranski orijentisan, moglo bi doći do uspostavljanja zvaničnih odnosa sa Izraelom. Saudijci i Izraelci ne kriju da u iranskom režimu vide egzistencijalnu opasnost.
Moskva u tom sukobu ne želi da stane ni na čiju stranu, ali ne želi ni da pusti Asada niz vodu. Njegov ostanak na vlasti je glavni simbol pobede Kremlja i pretvaranja Putina u predvodnika međunarodne amtiameričke koalicije autoritarnih režima. Upravo zato je Putin bio prvi ruski vođa u istoriji koji je u Moskvi primio jednog saudijskog kralja. Kremlj stremi ka poboljšanju odnosa sa saudijscima pre nego što se SAD „vrate“ na Bliski istok i zajedno sa Izraelcima i Saudijcima izazovu Iran.
Ruski predsednički izbori 2018. i Sirija
Postoje i unutrašnjepolitički razlozi da se obznani kraj misije u Siriji, iako je u stvarnosti taj kraj još vrlo udaljen. Najpre, postoji veća potreba da se pred takozvane „predsedničke izbore“ u Rusiji 2018. najavi jedna „pobeda“.
Drugo, državne finansije nisu u najboljem stanju, i bolje je uštedeti nešto novca. Treće, Putin hoće da se koncentriše na druga polja – Ukrajinu, otpor novim sankcijama i održanje političke kontrole nad Rusijom. Putin želi da napusti sirijsku pozornicu kao pobednik. No, neće biti političkog rešenja a građanski rat će biti moguć u svako doba. Kurdi bi, uz pomoć SAD, mogli da proglase sopstvenu državu. Ili bi agresivno postupanje Irana moglo da pokrene Izrael na odlučne akcije. Nakon što se Kremlj povezao sa režimom u Teheranu, neće sa njim deliti samo pobede, već i teškoće. Sastanak u Sočiju nije tačka, već zarez u politici Moskve na Bliskom istoku.
Konstantin fon Egert je komentator i voditelj na nezavisnoj ruskoj televiziji „Dožd“.