Put u neizvesnost sa Donaldom Trampom

Vreme tranzicije (vlasti u SAD) oduvek je trajalo veoma dugo, to je tradicija koju dugujemo vremenima u kojima se putovalo poštanskim kočijama. Ali ovoga puta sigurno je da su mnogi van SAD želeli da predsednik koji je izabran u novembru preuzme dužnost ranije. U tom slučaju sigurno ne bi sada bilo te mučne nesigurnosti oko toga šta Donald J. Tramp zaista smera sa svojom zemljom i sa svetom. Njegovom prevelikom egu sigurno bi godilo da se zbog njega promeni ta tradicija duge tranzicije.

Tramp danas postaje predsednik, a mi ne znamo ništa. Komunicirao je i previše, ali uvid u njegov politički koncept – pod uslovom da ga ima – o tome šta sledi nakon osvajanja Bele kuće, ostaje u domenu nepoznatog. Pritom bi bilo bi pogrešno ismevati njegove izjave pod tvrdnjom da ovo ili ono nije realno, pa da se to onda i neće dogoditi.

Problem je to što američki predsednik, već i samim svojim izjavama u intervjuima, kreira stvarnost – odnosno menja je. To važi na primer za njegove primedbe o NATO. S jedne strane, Severnoatlantski savez je „zastareo“, a s druge mu je zaista važan. Takve stvari pozivaju protivnike NATO da isprobaju sve što mogu da urade, a da ne budu kažnjeni. Ta poveznica morala bi da bude jasna i „intelektualno prostijoj duši“.

Mnogi biznismeni smatraju da mogu da budu bolji političari, a Tramp sebe vidi kao najvećeg. Ali postoji razlika kad se dekretima „vlada“ u nekom preduzeću i kad se inicira donošenje odluka u itekako kompleksnoj tvorevini po imenu „država“. Firme deluju u jednom, određenom sektoru i ne moraju mnogo da se brinuti o drugim područjima. U politici je sve povezano – i to nije samo glupa fraza slabića koji ne vole da donose odluke.

Mnoge stvari u Americi mogu se, a možda i moraju, postaviti drugačije – drugačije nego što je to radio predsednik Barak Obama. Pritom se možemo samo nadati da će biti ljudi koji će energiju super-ega usmeriti u koliko-toliko proračunate staze. U suprotnom, mi svet za četiri (ili osam) godina, nećemo prepoznati.