Pseći nos otkriva rak?

Odavno su poznate priče ljudi koji tvrde da je njihov pas nanjušio njihov karcinom mnogo pre nego što su ga otkrili lekari. Tako je recimo glumica Šenon Doerti 2016. tvrdila da je njen pas „otkrio“ njen rak dojke mnogo pre od njenih (skupih) lekara. Ona nije jedina koja tvrdi da psi promene ponašanje, stalno guraju nos u deo tela gazdarice odnosno gazde na kome se onda kasnije otkrije rak.

A ima i sve više gotovo euforičnih studija koji dokazuju da psi zaista mogu da nanjuše tipične vrste karcinoma, poput raka dojke, pluća ili prostate. Samo, da li ćete svoj život i zdravlje poveriti četvoronošcu, ma koliko da je simpatičan?

Naučnici još od 1989. polaze od pretpostavke da pseći njuh zaista može da nanjuši ćelije raka, ali postavlja se pitanje – kako? Nije sporno da je pseći nos mnogo osetljiviji od ljudskog i da je moguće da neki hemijski sastojci koje proizvode ćelije raka dospevaju i u dah, urin ili na kožu obolelih. „Jedino što ne znamo jeste šta psi zaista njuše“, kaže Peter Beker sa univerziteta u Bonu, inače specijalista za analizu gasova.

„Šta si to nanjušio?“

I dalje se istražuje koji je to tačno hemijski sastojak koji je za pse znak da je nastupila bolest. Najviše se sumnja na nitrosothiol ili neko jedinjenje vezano sa fosforom za koje se zna da je povezano sa ćelijama raka. Ali koje? Ili je to neka naročita mešavina mirisa?

Naravno da bi svi bili presrećni kada bi bilo dovoljno u ambulantama i bolnicama držati po koje psetance, umesto skupih i komplikovanih aparata za dijagnozu. Britanska nacionalna zdravstvena osiguravajuća kuća (NHS) trenutno sprovodi studiju u kojoj obučeni psi proveravaju uzorke urina pacijenata. Prvi rezultati su gotovo spektakularni: psi su otkrili 93 odsto osoba obolelih od raka!

I u Francuskoj na univerzitetu „Pjer i Marija Kiri“, Izabel Fromantin vodi projekat pod imenom „KDog“ koji ide još dalje. Pored urina, ona psima daje da ponjuše spavaćicu ili odeću koju je žena nosila preko noći. Zadatak dva posebno obučena nemačka ovčara jeste da otkriti koja od 31 žene koliko ih učestvuje u eksperimentu, ima rak dojke. U prvom pokušaju psi su donekle bili nesigurni, ali u drugom, uspeh je bio – stopostotan!

Psi nisu savršeni

Na žalost, stanje nije baš tako idealno, jer ima i naučnih istraživanja s daleko lošijim rezultatima. Tako su u Austriji u univerzitetskoj bolnici u Kremsu, želeli da provere da li psi zaista mogu iz daha čoveka da otkriju da li neko ima rak pluća. Naravno, česti pacijenti te vrste karcinoma su pušači, pa su zato svih 122 ispitanika bili redovni pušači, ali je samo 29 od njih zaista imalo karcinom pluća.

Od 29 obolelih, psi su otkrili 24 – nije savršeno, ali ko može bolje? Međutim, mnogo je veći problem to što su psi i među ostala 93 ispitanika „otkrili“ još 29 obolelih od raka – iako su analize pokazale da su te osobe zdrave. Zaključak austrijskih naučnika objavljen u „Journal of Breath Research“ zato je bio negativan: „Rezultati istraživanja razlikuju se od prethodnih studija i ukazuju da pseći njuh ne funkcioniše onako kako bi bilo neophodno, ako je pas postavljen u realnu lekarsku svakodnevnicu.“

Mora se reći i to da su austrijski istraživači bili donekle „bezobrazni“ – naime u prethodnim istraživanjima pred pse se po pravilu postavljao niz uzoraka, ali redovno je bar jedan, od recimo njih pet, zaista bio uzorak koji je poticao od nekog ko je oboleo od raka. Kod Austrijanaca su, međutim, uzorci bili potpuno nasumični: mogao je da bude jedan, dva, mogli su da budu svi, a moglo je da bude i da nijedan nema rak. Tu se pokazalo da psi nisu mašine: reaguju različito u zavisnosti od situacije, a nije svejedno ni koje je doba dana. Takvoj psećoj hirovitosti ne može se poveriti ozbiljna dijagnoza.

Kako do psećeg dara i bez psa?

Na univerzitetskoj klinici u Darmštatu pokušavaju da pronađu način da se pseći dar iskoristi – ali bez pasa. „Već i samo treniranje takvih pasa izuzetno je dugotrajan proces“, kaže Karl Šimanski. On podseća i da je nemoguće obučiti dovoljno pasa da bi ih bilo dovoljno u svim bolnicama i ambulantama sveta. Trebalo bi imati na umu i koliki je životni vek psa. Koliko još ima vremena nakon mladosti i obuke? Desetak godina?

Ipak, i u Darmštatu veruju da ćelije karcinoma zaista emituju određena hemijska jedinjenja koje psi mogu da nanjuše. A oni žele da ih „uhvate“ najmodernijom tehnologijom. „Naš cilj jeste da stvorimo mali uređaj, možda veliki kao tablet-računar ili list papira, koji bi bio u svakoj lekarskoj ordinaciji“, kaže naučnik Šimanski. Pacijent bi trebalo da duvaju u taj aparat i ako čip u uređaju otkrije hemijske sastojke tipične za karcinom, uređaj bi trebalo da dâ uzbunu.

I tu se sada postavlja glavno pitanje: koji su to molekuli? odnosno, šta to psi njuše? U Dortmundu su okupili oko 600 dobrovoljaca i nad njima se takmiče dve „ekipe“: u jednoj su psi, a u drugoj mašine, računari, senzori i svi mogući uređaji za hemijsku analizu. „Trenutno upoređujemo rezultate: šta to pronalazimo našom tehnikom, a šta nalaze psi?“ Cilj je „naučiti“ mašine da otkriju ono što otkrivaju psi i šta povezuju s oboljenjem od raka.

Druga faza biće još zanimljivija: svaki sastojak koji se pokaže kao mogući kandidat za paljenje „crvene lampice“ za rak, zati bi se u veštačkom obliku predstavio psima. Da li će i onda da reaguju?

Ima još mnogo posla kako bi se ta tajna otkrila. U dogledno vreme lekari nas neće dočekivati u društvu nekog veselog psetanca „za rak“, a još dalje je vreme kada će lekari imati aparat koji će biti bar toliko efikasan kao pas.