Prvo pucaju, onda sve ostalo

U Čileu danima ne popušta ogorčenje nakon što se pojavio snimak na kojem se vidi kako je policajac gurnuo mladog demonstranta sa mosta. Policajac je uhapšen tek nakon pritiska sa ulice.

Krajem prošle godine su tokom demonstracija snage reda u ovoj andskoj zemlji navodno ubile preko trideset ljudi. Stotine demonstranata su zadobile povrede lica ili ostale bez očiju jer policija navodno gumenim mecima namerno cilja u visini glave.

U Kolumbiji je početkom septembra student Havijer Ordonez nasmrt premlaćen u policijskoj stanici. Tamo je priveden jer je navodno na ulici konzumirao alkohol što je protiv pravila tokom pandemije. Zbog smrti Ordoneza izbile su demonstracije u kojima je stradalo 13 civila.

Krajem prošlog meseca je ogorčenje izazvao i slučaj jedne transrodne osobe koju je vojnik ubio tokom rutinske saobraćajne kontrole.

U Meksiku su krajem juna hiljade ljudi izašle na ulice nakon što se otkrilo da je Đovani Lopez (30) stradao u pritvoru. I on je, kao i kolumbijski student, priveden jer je navodno kršio higijenske mere – nije nosio masku. Mučiteljske metode meksičke policije u ovoj zemlji uživaju imidž baš kao i surovost narko-kartela.

Kao tokom diktature

To su tek tri primera policijske brutalnosti u Latinskoj Americi, od Meksika do Čilea. Svet je ove godine više gledao severnije, u Sjedinjene Države, gde su izbili masovni protesti zbog rasističkog nasilja policije. No dok tamo i dalje svaki slučaj budi pažnju i nalazi odjeka u javnoj debati, širom Latinske Amerike policija svakodnevno rutinski ubija ljude.

„Nivo nasilja i vansudskih pogubljenja je potpuno van kontrole“, kaže Fernanda doz Kosta iz organizacije za ljudska prava Amnesti internešnal.

Prema nekim procenama, Venecuela i El Salvador su svetske zemlje u kojima najviši procenti građana stradaju od ruke policajaca. Visoko na toj neslavnoj listi su i Jamajka i Brazil.

Istoričarka Agustina Karizo de Rejman istraživala je policijsko nasilje u zemljama Latinske Amerike i ustanovila da je u pitanju strukturni problem koji dugo traje. Ona dovodi to u vezu sa nasleđenom ulogom snaga bezbednosti u diktatorskim režimima kakvi su vladali većinom ovih zemalja posebno između sedamdesetih i devedesetih.

Doz Kosta takođe kaže da mnogi policajci u ovom delu sveta i dalje razmišljaju u matrici diktatura. „To se dobro vidi na primeru čileanskih karabinjera. Oni se često i dalje ponašaju kao tokom Pinočeove diktature od 1973. do 1989. U njihovim očima su demonstranti opasnost za državu, a ne ljudi čije pravo na mirni protest treba da štite.“

Doduše, prošle godine je u Čileu policija sa samog vrha ohrabrena na brutalnost. Predsednik Pinjera je označio omladinu koja je protestovala na ulicama kao „kriminalce“ i „zaklete neprijatelje“ koji vode rat protiv Čilea.

Za razliku od Pinočeovog vremena, karabinjeri su u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova. No u mnogim zemljama regiona policija spada pod Ministarstvo odbrane, a ima primera da je načelnik generalštaba istovremeno i šef policije. Obuka vojnika i policajca je slična – od slike policajca kao zaštitnika građana i zakona tu teško može biti govora.

Opšte nepoverenje u policiju

Fernanda doz Kosta ukazuje i na nekažnjivost koja vlada kada policajac prekorači ovlašćenja. „Oni se tada izvode pred vojne tribunale umesto pred redovne sudove. Panamerički sud za ljudska prava je mnogo puta ukazao da takva praksa nije prihvatljiva.“

Doduše, i sagovornici DW kažu da se ne sme zanemariti činjenica da su države Latinske Amerike u samom svetskom vrhu po socijalnoj nejednakosti i stopi kriminala. Na listi pedeset najopasnijih gradova sveta koju vodi nemački portal Statista – čak 43 grada su u Latinskoj Americi.

„Ne može se izolovano posmatrati policijsko nasilje“, kaže istoričarka Karizo de Rajman sa Univerziteta u Lajpcigu. „Policija je ogledalo društva što se tiče nasilja, političke polarizacije, rasizma ili korupcije.“

U pitanju je đavolja spirala gde nasilje vodi nasilju i ne može se obuzdati sa još više nasilja. Žrtve su često potpuno nevini ljudi ili oni čiji prestupi nisu takvi da zaslužuju brutalnost. „Svedočila sam kako je policajac nasred ulice ubio džeparoša. Naprosto mu je ciljao u glavu“, priča nam Karizo o događaju u njenoj rodnoj Argentini.

Na meti policijskog nasilja su siromašni, a to su često pripadnici urođeničkih naroda ili crnci u brazilskim favelama. „Ali nepoverenje u policiju provlači se kroz sve društvene slojeve“, kaže Karizo.

Debata u SAD i aktuelni protesti širom Latinske Amerike poslužili su kao lupa koja bolje otkriva hronični problem. Fernanda doz Kosta smatra da je krajnje vreme da se stvari promene – da se počne od drukčije obuke policijskih službenika, da oni budu bolje plaćeni i odgovaraju kad počine nedelo.

„Nedostaje politička volja za takve reforme, ali ove zemlje nemaju izbora ako žele da dugoročno budu stabilne“, kaže ova aktivistkinja. „Jer, videli smo u ovom talasu protesta u raznim zemljama – što je policija brutalnija prema ljudima, to su demonstracije žešće.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android