Protivustavne akcije zaštitnika ustava
17. septembar 2018.
Najmračnije poglavlje: NSU
Članovi takozvanog Nacionalsocijalističkog podzemlja (NSU) likvidirali su devet migranata i jednu policajku. Procenjuje se da se mreža oko terorista sastojala od 100 do 200 osoba među kojima su bili i doušnici nemačke Službe za zaštitu ustavnog poretka.
Tako je recimo ured te obaveštajne službe u Tiringiji, prema svedočenju Tina Branta, bivšeg doušnika, indirektno finansirao članove NSU u vreme kada su oni živeli u ilegali. Sam Brant je, inače, svojevremeno bio jedan od lidera desničarske stranke NPD u Tiringiji i tvrdi da je i on dobijao novac od Službe za zaštitu ustavnog poretka, a da je deo tog novca donirao terorističkoj ćeliji. Bivši neonacista takođe tvrdi da je za sve znala ta državna obaveštajna ustanova.
Osim toga, jedan od bivših službenika njenog ureda u Hesenu, Andreas Teme, bio je pod sumnjom da je umešan u ubistvo vlasnika internet-kafića u Kaselu Halita Jozgata koga su članovi NSU ubili u aprilu 2006. godine. Teme je u vreme kada se dogodio zločin bio u kafiću žrtve i uhapšen je kao osumnjičeni. Pušten je, međutim, ubog nedostatka dokaza. On do danas opovrgava bilo kakvu vezu s tim zločinom, ali je otpušten iz obaveštajne službe.
Rolf Gesner: 38 godina protivzakonito nadziran
Advokat i publicista Rolf Gesner jedan je od nemačkih građana koji su najduže bili pod nadzorom Službe za zaštitu ustavnog poretka.
On je bio pod sumnjom da održava kontakte s organizacijama iz levo ekstremnog spektra poput Komunističke partije Nemačke (DKP), udruženjem žrtava koje je proganjao nacistički režim i saveza antifašista (VVN-BdA) ili udruženja Crvena pomoć. Na osnovu toga, 38 godina je nadziran. Godine 2006. Gesner je podneo žalbu.
Pre održavanja prvog usmenog ročišta, Služba je saopštila da se nadzor, „nakon najnovije provere“, obustavlja. Sud u Kelnu 2011. je presudio da je nadzor tog građanskog aktiviste bio protivzakonit i da nije postojao utemeljen razlog za njegovo nadziranje.
Veliki kiks: postupak zabrane NPD (2001-2003.)
U januaru 2001. je tadašnja Savezna vlada pod kancelarom Gerhardom Šrederom (SPD) zatražila od Saveznog ustavnog suda da ispita protivustavno delovanje desničarske Nacionaldemokratske stranke Nemačke (NPD) s ciljem da se ona zabrani. Iste godine su i Bundestag i Bundesrat postavili sopstvene zahteve za zabranom NPD-a – ali taj pokušaj je propao.
Ustavni sud ga je 2003. obustavio zbog formalno pravnih propusta, odnosno činjenice da su doušnici Službe za zaštitu ustavnog poretka bili i u predsedništvu NPD-a. Oni su vodili ogranak NPD u Severnoj Rajni Vestfaliji – predsednik tog pokrajinskog ogranka, njegov zamenik i glavni urednik stranačkog glasila, otkriveni su kao doušnici.
Špijuni: Klaus Kuron i Hansjoahim Tidge
Klaus Kuron je 1962. godine postao saradnik Službe za zaštitu ustavnog poretka, a u oktobru 1981. ponudio je istočnonemačkoj tajnoj službi Štazi svoje usluge: za 150.000 maraka, plus 4.000 maraka mesečno, snabdevao je Štazi informacijama. Kuron je sa Štazijem dogovorio da DDR ne sme da deluje protiv osoba o kojima im on daje informacije.
Godine 1985, njegov šef, Hansjoahim Tidge, prebegao je u DDR. Kao i Kurona, i njega su mučili finansijski problemi, a nakon što mu je umrla žena postao je i psihički labilan. U DDR-u je hteo da započne novi život. Iz Štazija su nakon toga tvrdili da određene informacije nisu dobili od Kurona, već od Tidgea i zato su uhapsili više osoba o kojima su dobili informacije od Kurona.
Nakon nemačkog ujedinjenja, Kuron se predao vlastima i osuđen je na 12 godina zatvora. Tidge je pak 1989. pobegao u Moskvu gde je 2011. i umro.
Zviždač: Verner Peč
Nakon osnivanja Savezne Republike Nemačke 1949, Služba za zaštitu ustavnog poretka regrutovala je veliki deo svog osoblja iz redova nekadašnje službe bezbednosti nacionalsocijalista. Trebalo je da oni špijuniraju politički sumnjive građane, a kao takvi su važili pre svega komunisti. Jedan od saradnika novoosnovane obaveštajne službe bio je i Verner Peč koji je posumnjao da je ta praksa njegovog poslodavca u skladu sa zakonom. Istovremeno, nije hteo da prihvati ni činjenicu da u Službi radi veliki broj bivših nacista i SS-ovaca. Tokom leta 1963. poverio se najpre svom advokatu, a onda je njegova otkrića objavio i nedeljnik „Cajt“. Nakon toga je morao da se krije.
Iz svog skrovišta je TV-magazinu „Panorama“ dao intervju čije je emitovanje Državno tužilaštvo zabranilo, ali je kasnije delove intervjua u pisanoj formi objavio časopis „Štern“.
Tadašnji ministar unutrašnjih poslova branio je praksu obaveštajne službe argumentom da njeni službenici „ne mogu po ceo dan da hodaju s Ustavom u rukama“, na šta su mu iz „Cajta“ odgovorili primedbom da su među tim službenicima i ljudi koji „doduše ne šetaju po ceo dan s Ustavom, ali da zato tamo imaju tetovažu SS-a“.
Peč je dobio otkaz na koji se žalio pred Radnim sudom. Njegov slučaj dospeo je i do nemačkog Vrhovnog suda koji je trebalo da odluči da li državne tajne moraju da se čuvaju i onda kada se do njih dolazi protivustavnim metodama. I sud je rekao – ne, naprotiv, službenici su dužni da otkrivaju ilegalne radnje.
Peč je dobio samo četiri meseca zatvora uslovno zbog nepoštovanja hijerarhijskih procedura.
Do danas nerasvetljena: afera oko Ota Jona
Kroz svoj prvi i najveći skandal Služba za zaštitu ustavnog poretka prolazila je 1954. godine. Njen prvi predsednik Oto Jon je za vreme Hitlerove Nemačke bio aktivan u krugu pokreta otpora oko grofa Von Štaufenberga.
U julu 1954. je sa svojim prijateljem iz mladosti, lekarom Volfgangom Volgemitom prešao iz Zapadnog u Istočni Berlin. Do danas se ne zna sa sigurnošću da li je to učinio dobrovoljno. Kružile su priče – koje je pričao i sam Jon – da je bio omamljen i protiv svoje volje odvučen u DDR. No Jon je u Istočnom Berlinu pred novinarima svoj prelazak u DDR obrazložio time što sve više bivših nacista preuzima vodeće funkcije u javnim službama SR Nemačke. Rekao je i to da je prilično izvesno da će se militarizacija Nemačke pod kancelarom Adenauerom dodatno nastaviti i zaoštriti, i da on smatra da iz DDR-a može da najbolje da radi na ponovnom ujedinjenju Nemačke i protiv novoga rata.
Jona je često ispitivao KGB s namerom da ga, prema rečima jednog agenta, iskoristi u propagandne svrhe protiv Adenauerovog kursa. Jon, međutim, na to nije pristajao i 1955. se ponovo vratio u Zapadnu Nemačku. Tamo je, međutim, bio nepoželjan. Zbog izdaje je osuđen na četiri godine zatvora. Do svoje smrti 1997. u Austriji bezuspešno se borio za svoju rehabilitaciju.