„Promena je bitna, ali Bajden nema čarobni štapić”

„Amerika i čitav svet se nalaze u jednom kriznom momentu u kojem je prisutan ogroman porast mržnje, ogroman porast nasilja iz određenih rasističkih, islamofobskih tendencija i ja se veoma brinem za budućnost, ne samo Amerike, nego i sveta u narednih nekoliko decenija“, kaže Amra Šabić-El-Rajes, profesorka njujorškom univerzitetu Kolumbija.

Šabić, u ekskluzivnom razgovoru u našoj seriji intervjua LIMITless, kaže da je s dolaskom Džozefa Bajdena na mesto predsednika SAD nastupila „bitna ideološka promena, jer on pruža pozitivan, humani primer, koji govori vrlo pozitivno o značaju rasne, religijske i drugih raznolikosti u SAD“.

„Međutim, ne možemo se osloniti na jednog pojedinca da menja to ko smo mi kao ljudi“, kaže Šabić.

Paralele između bivše Jugoslavije i SAD

Šabić, kako u svom profesorskom radu, tako i van studentskih klupa, već dugo upozorava na paralele između situacije pre rata u bivšoj Jugoslaviji i sadašnjeg stanja u Americi. Često kaže da ovu Ameriku ne prepoznaje. Pominje i da je još početkom oktobra prošle godine, dakle pre održavanja američkih predsedničkih izbora u novembru, i pre juriša na Kapitol početkom januara, upozoravala i ukazivala na to da postoji velika šansa da dođe do radikalizacije unutar, ne samo policijskih, već i vojnih snaga SAD.

„Gledati američku policiju kako ubija ljude crne boje kože bez griže savesti je deža vi – horor film čiji kraj više nikada ne želim da vidim“, napisala je Šabić tada za Al Džaziru na engleskom i upozorila: „Ne želim samo da upozorim Amerikance, već želim da vrisnem iz sveg glasa da ćemo, ukoliko nastavimo da dehumanizujemo jedni druge i ako izaberemo mržnju umesto društvene kohezije, uskoro biti u situaciji da saomoubilačkim vozom putujemo u ponor – bez povratne karte.“

„Svi imamo potencijal da mrzimo“

Zbog sopstvenog iskustva iz Bosne i Hercegovine, i zbog svega što se prethodno dešavalo, nije bila iznenađena napadima na Kapitol. Kao što nije bila iznenađena ni pobedom Donalda Trampa na predsedničkim izborima pre četiri godine. Iznenađeni njenom perspektivom su, kako kaže, bili njeni prijatelji i kolege, smatrajući da je ona možda samo posledica njenog ličnog iskustva iz BiH.

Ali Šabić neprestano upozorava na sledeće: „Mržnja nije isključiva za bilo koju naciju, grupu ljudi, za bilo kojeg pojedinca. Svi mi imamo potencijal da mrzimo. Znači bitno je biti svestan toga da niko nije toliko poseban da ne može da doživi ono što smo mi doživeli u BiH.“

„Nažalost, ta granica, to koliko daleko mržnja ide, na neki način se u Americi i širom sveta svakodnevno pomera. Ono što je nekada bilo neprihvatljivo postaje postepeno prihvatljivo i ja se toga bojim“, kaže Šabić.

„Mačka kojoj nikada nisam dala ime“

Mržnju i rat koje je osetila na svojoj sopstvenoj koži, Šabić pokušava da približi pre svega mladim Amerikancima u svojoj knjizi „Mačka kojoj nikada nisam dala ime“ (Cat I Never Named) (https://www.bookdepository.com/Cat-I-Never-Named-Amra-Sabic-El-Rayess/9781547604531). U knjizi piše o muslimanki koja je preživela genocid u BiH, o tinejdžerki koja je preživela opsadu Bihaća. „Postoji praznina o znanju američkih mladih ljudi o tome šta se desilo u BiH. Oni prvi put čitajući moju ličnu priču saznaju da se desio genocid u BiH“, kaže Šabić.

Knjiga je postala bestseler u Americi, nagrađena je sa šest zvezdica književne kritike, što je retkost. „Već dugo nisam prolio toliko suza čitajući knjigu“, napisao je jedan čitalac na Amazonu. Sama Šabić kaže da je plakala satima, danima, imala noćne more nakon pisanja određenih odeljaka. Ali naglašava: „Moja knjiga nije politička. To nije knjiga koja je puna mržnje, to je knjiga koja se suprotstavlja mržnji.“

Kaže da je njen san da njena knjiga bude uključena u literaturu koju će čitati, ne samo bošnjačka i ne samo hrvatska deca, već i deca koja danas odrastaju u Republici Srpskoj.

„Do izdavanja moje knjige nikada nisam doživela da se neko srpske nacionalnosti meni obrati i da na neki način prizna da su srpske snage izvršile genocid. Sada, u zadnjih nekoliko meseci, javlja mi se veoma mnogo mladih ljudi, ljudi koji mi šalju pisma i fotografije, recimo iz Beograda i iz ostatka Srbije. Oni pričaju o tome da u njihovim porodicama postoji jedna težina o pričanju o prošlosti. Da vlada tišina kada se spominje ko je kakvu ulogu imao u ratu u BiH. I mislim da je ta tišina veoma teška za mlade ljudi koji žele da na neki način ne nose odgovornost za ono što su možda starije generacije učinile“, kaže Šabić. I poručuje da joj to uliva nadu.

„Ne možete nas spasiti sve, ali spasite barem ovo dijete“

Nadu nije gubila ni u najtežim danima rata. Ni onda kada joj je bombardovana kuća zbog čega je njena majka izgubila sluh. Ni onda kada je sa majkom išla u potragu za hranom na teritoriju tadašnje tzv. Republike Srpska Krajine u Hrvatskoj. Kada je zamalo izbegla silovanje. Ni kada je sa majkom prolazila kroz minsko polje... Ali, ni onda kada je svoju školsku diplomu predala dvojici psihologa koje je tokom rata srela u Bihaću.

Šabić je, naime, tokom rata pomagala medicinskim sestrama i lekarima prilikom vakcinacije dece u lokalnoj bolnici u Bihaću. Jednog dana u bolnicu su došli psiholozi Dru i Vejn koji su radili za Međunarodni komitet spasa (IRC). Zamolili su je da im pomogne, da im pokaže škole u gradu. Interesovali su se za situaciju u kojoj se nalaze deca u BiH kada je reč o obrazovanju. Prilikom posete njenoj srednjoj školi, jedan od nastavnika kojem su bile poznate njene ocene i osvojene nagrade, obratio se psiholozima rekavši: „Ne možete nas spasiti sve, ali spasite barem ovo dijete“.

„Da li želiš da nam daš svoja dokumenta? Da li bi želela da studiraš u SAD“, pitali su Dru i Vejn. Jednom od njih do dan-danas ne zna prezime, a drugog nikada nije uspela da kontaktira, uprkos brojnim pokušajima.

David Pincus:"Dajte mi jednu osobu!"

Kada su dvojica psihologa predstavljali svoj izveštaj o situaciji u BiH na sastanku upravnog odbora IRC u Njunorku, član upravnog odbora Dejvid Pinkus, Jevrejin, filantrop i biznismen, rekao im je: „Zaboravite brojeve, želim da pomognem osobi. Kome mogu da pomognem? Dajte mi jednu osobu!“

„Pinkus je čuo za priču o sarajevskoj Hagadi, tj. da su je bosanski muslimani vekovima čuvali od uništenja. Želeo je da se oduži za to i ja sam bila njegov način da se oduži“, rekla je Šabić u jednoj diskusiji održanoj na univerzitetu Kolumbija.

„Dobro došli u SAD, sada ste na sigurnom“

Šabić je u Ameriku stigla 1996. godine, a njen prvi „susret“ sa Amerikom bio je službenik na kontroli za imigrante. On joj je, nakon dugog proveravanja pasoša BiH kojeg je video prvi put u životu, rekao sledeće: „Gospođo, dobro došli u Ameriku! Žao mi je zbog svega što vam se dogodilo, sada ste na sigurnom.“

Šabić je u Americi najpre završila koledž, potom ekonomiju na univerzitetu Braun, zatim dva magistarska studija, a onda i doktorat na univerzitetu Kolumbija, na kojem je danas profesorka.

Prvi put slobodna kao muslimanka, ali...

„U Americi sam se prvi put osećala slobodno kao muslimanka“, rekla je Šabić jednom prilikom godinama kasnije. Ali danas, kaže da nije lako biti muslimanka u Americi, jer se percepcija muslimana promenila nakon 11. septembra.

„U Americi se više od 90 odsto Amerikanaca boji nasilja u ime islama. U Evropi, ne samo u Americi, najnepoželjnija grupa za susede su muslimani. Islamofobija je toliko dominantna da prva pomisao koju ljudi imaju u vezi islama jeste da su muslimani uvek teroristi. Veoma je teško kao pojedincu boriti se protiv toga“, kaže Šabić za DW.

A da predrasude i mržnja nisu specifični samo za jedno područje najbolje govori pitanje koje je Šabić, godinama nakon dolaska u Ameriku, dobila od sopstvene ćerke Dine, rođene i odrasle u Njujorku, koja se jednog dana vratila iz škole s pitanjem: „Mama šta će biti sa sestrom i sa mnom ako dođu po tebe i tatu, jer ste muslimani i migranti, a mi ostanemo same?“

Bio je to trenutak u kojem je Šabić odlučila da Amerikancima ispričati svoju sopstvenu priču. Kao upozorenje.

Intervju sa Amrom Šabić-El-Rajes, u kojem između ostalog govori i o tome što region može očekivati od nove američke administracije, pogledajte u video snimku u ovom članku ili na Jutjub-kanalu DW Fokus.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android