Problemi sa nastavom srpskog u Mostaru

Roditelji mališana u Mostaru ne žele podele po etničkom principu, ali smatraju da je neophodno da postoji minimum nacionalne grupe predmeta. „Srpska deca u Federaciji Bosne i Hercegovine nemaju mogućnost da nastavu pohađaju na svom maternjem jeziku, a samo u nekoliko škola i to na području Drvara i Glamoča, imaju mogućnost da pohađaju nacionalnu grupu predmeta. U Mostaru nastavu pohađaju na bosanskom i hrvatskom, ali se, nažalost, beleže i slučajevi diskriminacije. Roditelji u Mostaru ipak ne žele da politizuju to pitanje, niti da svoju decu izlažu neugodnostima“, kaže Sanja Bjelica Šagovnović, majka devojčice koja ove godine kreće u školske klupe i članica Upravnog odbora Srpskog prosvetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ Mostar.

Ona podseća da Srbi, ni u Mostaru, niti u Hercegovačko-neretvanskoj županiji, nemaju svoje predstavnike u vlasti, a da kod aktuelnih vlasti do sada nije bilo sluha za to pitanje. „Zbog nemogućnosti rešavanja tog važnog pitanja u okviru obrazovanog sistema i na političkom nivou, Društvo 'Prosvjeta', Gradski odbor Mostar, pre dve godine pokrenuo je dopunsku nastavu, 'Prosvjetnu školu srpskog jezika, istorije i kulture', gde deca subotom slušaju o svom jeziku i kulturi. Za sada je to jedini način. Nadam se da će doći vreme kada će u ovoj zemlji nestati diskriminacije i segregacije i da će svako dete biti ravnopravno i školovati se u kvalitetnom obrazovnom sistemu“, komentariše Bjelica Šagovnović.

Nedostatak novca

Željko Ćorić, direktor Zavoda za školstvo Hercegovačko-neretvanske županije kaže da za sada nije moguće organizovati nastavu na srpskom jeziku, prvenstveno iz finansijskih razloga. „Olako se koristi reč 'diskriminacija'. Kada govorimo o Mostaru, ovde je problem velike razuđenosti područja i malog broja dece. Treba organizovati prevoz, učitelje... Uz stalne probleme u školstvu, to sada nismo u mogućnosti. Problem je više praktične, nego političke prirode“, kaže Ćorić podsećajući da u opštini Ravno postoji područna škola u kojoj je organizovana nastava na srpskom, po nastavnom planu i programu Republike Srpske. Međutim, Ravno je od Mostara udaljeno oko 120 kilometara i roditeljima dece srpske nacionalnosti ta solucija je još neprihvatljivija.

Nova ministarka obrazovanja i nauke Federacije BiH Elvira Dilberović najavljuje da će insistirati na tom pitanju: „Čim sam stupila na dužnost, zatražila sam informaciju o tome imaju li deca srpske nacionalnosti pravo na nacionalnu grupu predmeta. Saznala sam da stanje i nije tako loše kako se percipira u javnosti, dok se to ne bi moglo reći i za RS“, kaže ministarka Dilberović. Ona ipak naglašava da se mora ukloniti segregacija dece u Federaciji, a što je stav i Veća Evrope u BiH. „Nažalost, stručne preporuke naših nemačkih partnera koje su poslate etnitetskim i županijskim resorima, nisu prihvaćene. Mora se pokazati odgovornost i pružiti finansijska pomoć kako bi se taj problem zaista rešio“, ukazuje ministarka.

I njen prethodnik na ministarskoj dužnosti, Damir Mašić kaže da je, tokom njegovog mandata, u četiri županije u Federaciji BiH deci srpske nacionalnosti omogućeno pravo na maternji jezik i nacionalnu grupu predmeta, ali, dodaje, to pravo nemaju i deca bošnjačke i hrvatske nacionalnosti u RS. „Ko može da zabrani bilo kom pripadniku konstitutivnog naroda u BiH da se obrazuje na svom jeziku, onako kako to Ustav propisuje? Jasno se kaže da postoje tri jezika i dva pisma, a zbog političkih kalkulacija, od toga se stvara problem“, ocenjuje Mašić.

Model za rešenje ipak postoji

Međutim, upravo u Republici Srpskoj postoji jedinstven primer u Bosni i Hercegovini. Katolički školski centar (KŠC) „Blaženi Ivan Merc“ u Banjaluci, pohađaju deca sve tri nacionalnosti. Uče se, ne samo hrvatski književnici, već svi sa područja BiH – bošnjački i srpski, kao vredna i zajednička baština. Deca koja to žele, pišu na ćirilici – i na srpskom, kao i na bosanskom – i to ne predstavlja nikakav problem jer se, kako kažu, „čovek poštuje u svom identitetu“.

Direktor Centra Ivica Božinović smatra da za sve mora da postoji – dobra volja. „KŠC je prepoznat u BiH kao škola za primer, gde se, ne samo poštuju, već i neguju različitosti. Nastojimo da svakome pružimo mogućnost da se pokaže u onome što on jeste. Nije teško organizovati takvu nastavu, a mnoge stvari u BiH 'šepaju' zbog nedostatka političke volje. Jedni prema drugima pristupamo s velikim nepoverenjem. Tek kada se stvori dobra politička klima, biće rešeno, ne samo to pitanje, nego i većina ostalih“, zaključuje Božinović.

Akademik Slavo Kukić sa Mostarskog univerziteta naglašava da za to pitanje snose odgovornost političari: „Pitanje je stručne prirode – imamo li zaista tri ili jedan jezik. Saglasnosti oko tog pitanja i jedinstvenog jezika u BiH neće biti, jer političke kaste stalno podgrevaju nacionalne tenzije. Kao nigde u svetu, ovde se rađamo poliglote jer odjednom znamo tri jezika.“