Jerusalim živi u strahu

Abu Fuadova automehaničarska radionica u istočnom, arapskom, delu Jerusalima je do tavanice ispunjena gumama, felgama i ostalim što se obično može naći u jednoj automehaničarskoj radionici. Usred svega toga vlasnik sedi i čeka na mušterije. No, njih je u poslednje vreme mnogo manje. Od početka najnovijeg talasa nasilja u Izraelu, mušterije iz zapadnog, izraelskog dela Jerusalima nerado svraćaju u palestinski deo grada. „Izraelci se ne boje mene nego napete situacije. Oni koji još dolaze, znaju me već deset, petnaest godina“, priča automehaničar.

Stranac u sopstvenom domu

Njegova radionica u industrijskoj četvrti Vadi Joz je udaljena svega nekoliko stotina metara od zidina starog grada. U mirnijim vremenima, Izraelci iz ostalih delova grada rado navraćaju u ovaj deo grada koji je pun auto-radionica kako bi popravili ili oprali svoj automobil. „Mi smo mnogo jeftiniji nego slični servisi u zapadnom Jerusalimu“, kaže trezveno Abu Fuad. No više od ekonomskih problema, 50-godišnjeg automehaničara brine politička besperspektivnost. „Oseća se ta bezizlaznost i kao da će situacija svakog trenutka eskalirati“, kaže Abu Fuad.

U poslednjih nekoliko sedmica u napadima je poginulo 29 Izraelaca i četiri strana turista. Palestinska strana ima još više žrtava: 180! Među njima su i atentatori, ali i mnogo civila. Abu Fuad kaže da je „50 godina okupacije“ ljude ovde učinilo ravnodušnim. „Kao Palestinac se čovek ovde ionako oseća kao građanin drugog reda“, kaže i baca pogled na svoj elektro-bicikl naslonjen na zid koji kao da želi potvrditi Fuadove reči. Naime ovo je jedino prevozno sredstvo koje on ovde u istočnom Jerusalimu sme da koristi. Izraelske vlasti mu odbijaju priznati vozačku dozvolu jer Fuad ne dolazi iz istočnog Jerusalima nego sa Zapadne obale. Kao „priženjen“ nema pravo da vozi automobil. „Jedina isprava koju ću ikad dobiti od izraelskih vlasti će biti moja umrlica“, kaže kroz šalu Abu Fuad.

Obe strane su krive

Nekoliko stotina metara dalje, potpuno drugi svet. U zapadnom Jerusalimu Moti i Ejal Mabari se pripremaju za vreme ručka. Otac i sin u ulici Hanevim, u blizini virtuelne granice između dva sveta, prodaju falafel, specijalitet kojeg podjednako prisvajaju i Arapi i Jevreji. „Sada je malo mirnije, ali ljudi još uvek strahuju od napada“, kaže sin Ejal. Dolaze još samo službenici iz okolnih kancelarija. I pokoji turist poput Kenja Vajsa iz Njojorka. „Ja se ne bojim. U Njujorku ima više napada noževima nego ovde“, kaže on.

Avi, koji živi u ovoj ulici je pun besa na atentatore koji „s izraelskim ličnim kartma“ prelaze granicu i vrše napade. Ali, kaže i da „obe strane snose odgovornost za eskalaciju“. I kao i većina stanovnika s obe strane granice, ne veruje da će se situacija uskoro smiriti.

Stoga ni ne čudi da većina s određenom dozom skepse gleda na najnoviju mirovnu inicijativu francuske vlade koja je za kraj maj sazvala novu mirovnu konferenciju. Izraelska strana je već sad odbacila ovu inicijativu. „Može se inicijativa zvati francuska, američka ili arapska: na kraju se sve svodi samo na isprazne govore“, kaže Abu Fuad. Njegov sused Sajed Abu Nismeh naprotiv smatra da je dobro da se neko uopšte bavi Izraelom i Palestinom. „S problemima u Siriji i borbom protiv Islamske države, izraelsko-palestinski sukob je nestao s dnevnog reda međunarodne zajednice“, kaže ovaj vlasnik prodavnice auto-delova i dodaje: „Vreme je da se nešto učini jer ljudi ovde sve više oguglavaju na ono što se oko njih dešava“.