Priča zarobljenika br. 72

Noću bi se prisećao uspomena: svaki put kada padne noć, kada čuvar udari palicom po gvozdenim vratima, kada svih 30 ljudi s kojima deli ćeliju ode na spavanje.

Svako je dobio po jedno ćebe. Jedini izvor svetlosti i indikator vremena bila je špijunka.

Sećao bi se svih večeri uz roštilj sa prijateljima i ponavljao uspomenu na trenutak kada je dobio prvo dete, Jasina. Često bi išao u šetnju ulicama kroz svoj kraj Baba Amra ili hodao poljima i brao kajsije. U trenucima delirijuma nadao se da je njegova stvarnost samo loš san i da će biti kod kuće kada se probudi.

Njegova sećanja bila su maglovita. Ćebe je bilo prekratko i nije moglo da pokrije njegova stopala.

Osetio je kako se bol vraća. Povrede od mučenja nanete nekoliko sati ranije bile su i dalje sveže, dok su se ostale rane gnojile. Njegovi najgori strahovi odvraćali su mu pažnju od povreda. Da li su zlostavljali njegovu ženu i majku kao što su pretili, čak i nakon što je potpisao priznanje koje nije ni pročitao? Da li njegova porodica leži mrtva negde ispod ostataka bombardovane kuće? Jecao je s glavom u podlaktici. Buka, čak i šapat, bili su kažnjivi.

Mizjed Kalid Tahad, zatvorenik broj 72, izdržao je preko 365 takvih noći.

Dan u životu zatvorenika broj 72

„Odgovorite, ko je predsednik Sirije, ko je vaš bog?“, drali bi se čuvari. „Bašar el Asad, gospodine! Živeo naš predsednik!“ – zatvorenici bi uzvikivali.

Mekan udarac vekni hleba bačenih na zemlju bio je znak da se okrenu i čuče. Jednu veknu delile su tri osobe uz nekoliko kašika jogurta.

Postojala je rutina u Asadovim ozloglašenim odajama za mučenje. Obroci su prekidani vređanjima, eufemistički nazvanim – ispitivanje. Neke od najčešće korišćenih tehnika bile su vešanje o zglobove satima, krivljenje tela da stane u gumu i bezbroj udaraca cevima.

Mučenje u Siriji ima istoriju. Prema međunarodnoj organizaciji za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešnel, u vreme oca Bašara Asada – Hafeza, koristilo se 35 različitih tehnika mučenja. Navodno je Hafez Asad za neke saznao od nacističkog ratnog zločinca Alojza Brunera, koji je u Siriju pobegao od suđenja za slanje stotina hiljada Jevreja u koncentracione logore u Drugom svetskom ratu.

Bašar Asad i nasleđe njegovog oca

Broj 72 je znao da pomoć nije na putu. Bio je samo još jedan broj među hiljadama zatvorenika. Represija i korupcija bili su način života, a ljudi iz Homsa, kao što je Mizjed, morali su da se povinuju nadmoći režima. Talas protesta koji je pozivao na reforme raširio se arapskim svetom 2010. godine. I Sirijci su ustali i usprotivili se režimu. Među njima bio je i Mizjed.

Protesti su izazvali gnev onih na vlasti. U vrhu Asadove klike i tada je bio Džamil Hasan, šef obaveštajne službe koji je upravljao najozloglašenijim ustanovama za pritvor u kojima su disidenti „ispitivani“. Kao da ponižavajući tretman hiljada zatvorenika nije bio dovoljan, general Hasan je u intervjuu 2016. godine izjavio da bi voleo da se opoziciji suprotstavio još okrutnijim sredstvima.

Da je Bašar imao strogost njegovog oca u suočavanju sa ustankom, rat bi bio završen mnogo ranije, kaže Hasan podsećajući na represiju Hafezovog režima nakon pobune koju su podstakla Muslimanska braća početkom 1980-ih.

Mizjed se ne seća ’82. Međutim, postao je svestan okrutnosti Asada mlađeg kada su se fotografije osakaćenih tinejdžera iz susedne provincije Dara pojavile na televiziji. Mučili su ih zato što su nacrtali antirežimski grafit.

Mizjed kaže da je podržavao lokalno stanovništvo koje se naoružavalo kako bi zaštitilo grad Baba Amr od Asadovih ispada. Međutim, on tvrdi da nikad nije uzeo oružje u ruke i da je pomagao samo Slobodnoj sirijskoj armiji u njihovim građanskim i humanitarnim kampanjama.

Zatim ga je šrapnel pogodio u oko i ostao je delimično slep – to je bio rezultat Asadovog bombardovanja grada Baba Amr. Bio je na putu za bolnicu kada su ga zaustavila dva sirijska vojnika. „Zar ne znaš da je opasno voziti se ovih dana“, upitao je jedan od njih. To je bila njihova vrsta humora.

Večiti košmar

Oni su ga ispratili u zatvor Sajdnaja, jednu od ustanova za pritvor generala Hasana. To je bila prva stanica na njegovom dugom i bolnom putovanju. Prisećajući se torture naređene od generala Hasana, on priča: „Mučili su me strujom tri puta dnevno. Jednom prilikom mi je spao nokat u momentu udara“.

Zatim, jednog dana u februaru 2013. godine, pozvao ga je brigadir. Pustili su ga da se istušira i dali mu novu odeću. Njegov prvi osećaj bilo je olakšanje. Olakšanje od zaudarajućeg mirisa, od svakodnevnih muka. Tog dana, on je ponovo bio čovek – čak i ako bi ga ubili.

Nije mogao da shvati zašto su ga pustili, ali sve se završilo iznenada. Kasnije je saznao za mogućnost da je pušten u okviru razmene zarobljenika posredstvom ljudi iz Homsa. Pobunjenici su oslobodili dva Rusa nedelju dana pre toga, u zamenu za pobunjenike i njihove pristalice koji su još uvek bili živi u zarobljeništvu.

Hodao je do Libana s porodicom, među hordama drugih ljudi koji su tražili sigurnost. Trenutno živi u izbegličkom kampu u dolini Beka.

Sada, pet godina kasnije, rane su zarasle ali ožiljci su i dalje vidljivi kao dokaz zločina počinjenim nad njegovim telom.

On je, kaže, opljačkan. Uskraćen mu je bilo kakav osećaj dostojanstva. Nema očiglednog puta do suda njegovim počiniocima. Rusija i Kina stavile su veto na potez UN da se sirijski režim uputi na Međunarodni krivični sud u Hagu.

Nemačka izdala nalog za hapšenje

Neočekivano, Nemačka je navodno izdala nalog za hapšenje Džamila Hasana u junu, tražeći univerzalnu nadležnost. Prema međunarodnom pravu, genocid, ratni zločini i zločini protiv čovečnosti mogu biti krivično gonjeni bilo gde, bez obzira na to gde su počinjena dela.

Međutim, za Mizjeda je to besmislen gest. „Neće ništa dobiti time. Mogu li da odu u Siriju i uhapse Hasana ili Asada“, pita se on. Mizjed sumnja da će iko od izvršilaca ikada platiti za svoje zločine. Šansa da se to dogodi je izgubljena zauvek. „Oni [Zapad] mogli su da zaustave Asada da su želeli. Ali nije ih bilo briga“, kaže Mizjeda dok otresa pepeo sa cigarete.