Princip – sto godina herojstva i krivice

Preko puta svakodnevne vreve glavne autobuske stanice u Beogradu diže se zgrada Ekonomskog fakulteta. U otvorenom amfiteatru lebdi ćućurenje studenata pre predavanja. Noću, studenti su negde drugde, ali susedni „Picin park“ i tada živi. Ovde decenijama prijateljice noći čekaju svoje mušterije. Iza čitavog kolorita pruža se Ulica Gavrila Principa, samo jedan od simbola počasti koje u Srbiji uživa sarajevski atentator – nacionalni heroj. U nekim drugim evropskim prestonicama čućete da je Princip terorista, ubica, krivac za Prvi svetski rat. Uoči stogodišnjice atentata objavljuju se knjige, dramski tekstovi i borba za ocenu Gavrila Principa kao da ulazi u odlučujuću rundu.

Heroj i ubica

Njegov cilj bilo je oslobađanje Bosne od austrougarske vlasti i stvaranje velike južnoslovenske države. Njegovo sredstvo bio je atentat. Danas, bezmalo sto godina kasnije, besmisleno je pitati se da li u ovom slučaju cilj opravdava sredstvo, kaže poznati nemački istoričar Holm Zundhausen. „Sve je pitanje perspektive. Neko ko je za cilj imao veliku jugoslovensku ili srpsku državu ima sasvim različito gledište od nekoga ko nije žele državu južnih Slovena, a pogotovo ne Veliku Srbiju“, kaže profesor Zundhausen za DW.

Njegov kolega Kristofer Klark sa Kembridža pronalazi još kraću formulaciju: „Onaj ko je za nekoga terorista, uvek je za nekog drugog borac za slobodu.“ Klark je u poslednje vreme mnogo citiran zbog svoje knjige „Mesečari“ o izbijanju Velikog rata. U nemačkom izdanju knjige je reč „terorista“ ispred Principovog imena menja rečju „atentator“. „Princip i njegove kolege nisu želeli da ubijaju nedužne ljude i šire strah među stanovništvom. Istina, oni su želeli da stvore klimu straha u bečkoj političkoj eliti, ali nisu bili teroristi u današnjem pežorativnom značenju reči“, kaže Klark za DW.

Srpski književnik Vladimir Kecmanović nema dilemu – pucnji iz Sarajeva bili su pucnji za slobodu, a Gavrilo Princip je heroj. „Kada je čovek spreman da sebe osudi na smrt, to je heroizam, ne znam kako drugačije to da nazovem“, kaže Kecmanović za DW. Istoričar Zundhausen, nasuprot tome, negira da je meta jednog „heroja“ trebalo da bude Franc Ferdinand. „Principovo okruženje i Mlada Bosna uvek su se pozivali na tiranoubistvo, a to ne može biti istina. Ferdinand nije bio tiranin nego reformator.“

Revolucionar i žrtva

Spisateljica Biljana Srbljanović kritikuje današnje pokušaje da se Gavrilo Princip jednostavno označi „herojem“ ili „teroristom“. Njena drama „Princip (Mali mi je ovaj grob)“ prikazana je premijerno pre nekoliko sedmica u bečkom Šaušpilhausu i tu je, kaže, nisu zanimale interpretacije Principa nego originalni dokumenti. „On je bio pre svega revolucionar. Imao je revolucionarni cilj oslobađanja barem jednog dela svoje zemlje Jugoslavije koji je bio pod okupacijom. Načinio je revolucionarni gest koji je nažalost u sebi nosio čin nasilja.“

Srpska književnica, za razliku od ostalih sagovornika, Principa vidi i kao žrtvu. I to ne samo zato što je skončao u mračnoj i vlažnoj tamnici, nego i zato što je bio izmanipulisan od strane Crne ruke, koja ga je i vrbovala i naoružala za atentat. „Gavrilo Princip nije sasvim shvatao da su njegove pravedne revolucionarne ideje bile zapravo izmanipulisane od strane te paradržavne organizacije koja je imala sasvim drugačiji cilj – Veliku Srbiju“, kaže Srbljanovićeva u razgovoru za DW.

Razlog i povod

Posle sarajevskog atentata istorija ubacuje u petu brzinu – kroz samo 37 dana vladaće rat koji će odneti 15 miliona života. Nakon austrougarskog ultimatuma Srbiji i objave rata, klanici pristupaju Nemačka, Rusija, Engleska i Francuska. Kada se o tome govori, obično se atentat iz Sarajeva uzima samo kao direktan povod. Rata bi, smatraju mnogi istoričari, svakako bilo i bez atentata, prvom sledećom prilikom.

Kristofer Klark je nešto drugačijeg mišljenja. Iako kaže da bi bilo „apsurdno i smešno kriviti Srbiju za rat“, dodaje da je atentat bio više od pukog izgovora. „Tokom kriza pre 28. juna 1914, u diskusijama u Beču golubovi uvek pobeđuju sokolove, a tih sokolova i te kako ima – recimo, načelnik Generalštaba Konrad fon Hecendorf zaziva rat svakom prilikom. Ali politička hemija u Beču značajno se promenila tek nakon sarajevskog atentata. Najmoćniji zagovornik mira je upravo Franc Ferdinand, a on više ne može da govori jer je mrtav“, priča Klark.

„Revizija istorije“ – tako Vladimir Kecmanović zove tumačenja poput Klarkovog. Zapadni istoričari pokušavaju da relativizuju germansku krivicu i da za sve okrive „Srbina Principa“. „Nakon pobede nad Sovjetima i Istočnim blokom u Hladnom ratu, Nemačka i Austrija postaju saveznici sa Francuskom, Velikom Britanijom i Amerikom. Sada, kao pobednici, pokušavaju da izglade međusobne istorijske sukobe i protivrečnosti“, smatra Kecmanović. „To je najlakše uraditi preko leđa male države koja iz njihove perspektive nije mnogo značajna, a pri tome je zbog ratova devedesetih već ocrnjena kao negativac.“

Istina je negde tamo

Kada se potegne pitanje „srpske krivice“ za rat, Biljana Srbljanović rado ističe da Gavrilo Princip uopšte nije bio Srbin. Zato je naša sagovornica u bulevarskoj štampi već prozvana kradljivcem srpskog heroja. „Sam princip se tokom suđenja predstavljao kao Jugosloven po nacionalnosti i tvrdio da govori hrvatsko-srpski. U svom poslednjem času lekaru govori rečenicu koja je ostala zapisana, da ni kao mali nije verovao u Boga. Formalno dolazi iz srpske pravoslavne porodice, ali on je ubeđeni Jugosloven. Tako da ne uzimam ja Srbima ništa, Princip se sam opredelio“, dodaje Srbljanovićeva.

Stavovi će se sučeljavati sve jače, kako se bude bližila stota godišnjica atentata. Ali na kraju te debate, kao i na kraju ovog teksta, možemo slobodno da se prisetimo reči nemačkog filozofa i pisca Fridriha fon Šlegela: „Istina se ne pronalazi, nego proizvodi. Ona je relativna.“ Drugim rečima, bez obzira šta kažu istoričari, beogradske prostitutke će i dalje čekati zainteresovane u blizini table „Ulica Gavrila Principa“. Nasuprot tome, Princip nikada neće imati ulicu u Beču ili Berlinu.

Autor: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković