„Prijavio sam se kao azilant, jer ovde u Srbiji nemam ništa“

„U azilantskom centru zatekli smo gužvu, bilo je mnogo Sirijaca. Šest meseci smo bili tamo i mnogo puta smo premeštani. Karlsrue je bio poslednja lokacija“, priča Marina Milošević, Ona danas ima 37 godina i sa suprugom i detetom podnela je zahtev za dobijanje azila u Nemačkoj gde su inače živeli njeni svekar i svekrva.

„Na kraju smo potpisali da hoćemo da se vratimo u Srbiju, jer nismo mogli više psihički da izdržimo. Nismo imali svoj smeštaj, sve vreme smo bili po sajmovima. Smeštaj je bio u zabačenom delu grada, tako da smo bili izolovani“, kaže Milošević za DW.

Slično je iskustvo i Ilone Varge. Ta nezaposlena 32-godišnjakinja nekoliko puta je sa porodicom pokušala da napusti Srbiju.

„Hteli smo u Nemačku. Prvi put smo azili zatražili 2009. godine. Nalazili smo se u okolini Berlina. Tri meseca smo bili smešteni u hali. Dobijali smo garderobu za muža, mene i decu i 80 evra nedeljno. Bilo je mnogo stranaca i retko ko je govorio srpski jezik. Bili su neprijatni, dobacivali su, a sve to je i moj muž mogao da čuje i vidi. Nisam smela da ostanem sama u toj velikoj hali. U hali je bilo oko sto ljudi. Nismo dobili azil i vratili smo se za Srbiju“, ispričala je Ilona za DW.

Slično je, kaže, bilo i drugi put, 2011. godine. U Srbiji nisu imali posao i bili su podstanari, pa su zato odlučili da ponovo odu i pokušaju da dobiju azil u Nemačkoj. Nakon ponovnog povratka u Srbiju, porodica živi kod Ilonine babe.

-pročitajte još: Austrija: Manje tražilaca azila zbog promene srpske vizne politike

Zašto ljudi pokušavaju da dobiju azil?

Milisav Milinković iz Ekumenske humanitarne organizacije u Srbiji i koji je zadužen za projekte podrške integraciji povratnika iz Nemačke, za DW prenosi delove istraživanja sprovedenog među ljudima koji su se odlučili da azil potraže u Nemačkoj. Ovo su neki od odgovora na pitanje zašto ste se za to odlučili:

„Čuo sam da je tamo bolji život.“

„Otišao sam da se prijavim kao azilant, jer ovde u Srbiji nemam ništa, ni socijalno osiguranje, ni posao.“

„Pobegli smo od poplave koja je zadesila sve kuće koje se nalaze u nižem delu Velikog Rita.“

„Otišli smo u Nemačku nadajući se da će moji roditelji tamo imati bolju zdravstvenu negu.“

Zapadnobalkansko pravilo

Milinković podseća da oni koju dobiju odbijenicu za azil, mogu da se vrate dobrovoljno, a da, ako to ne urade, sledi deportacija u zemlju iz koje dolaze.

„Od 1996. godine do danas, najveći broj Roma je u Srbiju vraćen iz Nemačke. Potom slede Švajcarska i Švedska. Poslednjih godina pojavljuje se i Francuska, a u manjem obimu i Austrija i Grčka“, kaže Milinković.

Milinković ujedno podseća i na tzv. „Zapadnobalkansko pravilo“. Ono je uvedeno nakon velikog izbegličkog talasa 2015. i 2016. godine. Tih godina je u Nemačku stiglo više od milion izbeglica, pre svega iz Sirije, ali i velik broj ljudi sa područja Zapadnog Balkana – iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije. I dok su sirijske ratne izbeglice dobijale azil, ekonomski migranti sa Zapadnog Balkana imali su male šanse: samo oko pet odsto njih dobilo je status azilanta.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.