Pridnjestrovlje: Ćirilica silom
5. oktobar 2020.
Gabrijel je imao samo pet godina kada su se njegovi roditelji rastali. Ostao je sa majkom u području Pridnjestrovlja, uskom delu zemlje na istočnoj strani reke Dnjestar, koje se nakon kratkog vojnog sukoba od Republike Moldavije odvojilo 1992. uz rusku pomoć.
Nijedna zemlja na svetu – čak ni Rusija – ne priznaje Pridnjestrovlje kao državu. Prema međunarodnom pravu, to područje pripada Republici Moldaviji.
Gabrijelov otac Maksim, moldavski policajac, napustio je posao, otišao u Italiju i tamo se oženio Ruskinjom. U vrtlogu nove veze i novog života, ignorisao je pokušaje svog brata da ga ubedi da pošalje sina u školu u glavnom gradu Moldavije Kišinjevu. U toj školi se govori rumunski jezik, a diplome su međunarodno priznate. Umesto toga, dečak je ostao u školi u kojoj se predaje na ruskom, u Pridnjestrovlju.
„Maksim je želeo da mu sin postane pravi muškarac i smatrao je da su Pridnjestrovlje i tamošnja vojska idealni za to – surovi kao i stara sovjetska vojska. Kaže, sovjetska vojska je i od njega napravila pravog čoveka“, priča Gabrijelov stric u razgovoru sa DW.
Iz bezbednosnih razloga želi da ostane anoniman, jer je službenik moldavske države u Kišinjevu.
Zakletva na vernost „otadžbini“ koja ne postoji
Gabrijelov stric s gorčinom govori da je dečak u stvari sledio očevu želju i pridružio se vojsci separatističkog režima. Zakleo se na vernost „otadžbini“ koja ni ne postoji prema međunarodnom pravu. Nekoliko meseci kasnije, završio je u bolnici, nakon što su ga premlatili stariji vojnici u kasarni – po sovjetskoj tradiciji.
Danas mladić radi za službu bezbednosti samoproglašene Republike Pridnjestrovlje. Čak i na sahranu bake na drugoj strani reke Gabrijela je pratio kolega višeg ranga – kako ne bi odavao navodne tajne Pridnjestrovlja. Na sahrani mladić nije ni pogledao u pravcu strica. Posle je odmah otišao, bez ijednog zagrljaja, bez ijedne reči.
Takvi porodični sukobi niču na liniji razdvajanja unutar obrazovnog sistema. U bivšoj sovjetskoj republici Moldaviji, u kojoj je nacionalni jezik sada rumunski – veliki deo sadašnje države pripadao je Rumuniji pre Drugog svetskog rata – devedesetih godina ukinuti su stari sovjetski zakoni u oblasti javnih škola i univerziteta. Novi obrazovni sistem približio se savremenoj evropskoj obrazovnoj politici.
S druge strane, u proruskom separatističkom području Pridnjestrovlja, školski sistem je i dalje identičan onom u Rusiji. Samoimenovana vlada u Tiraspolju je 1994. čak zabranila upotrebu latiničnih slova u školama – deca su morala da pišu rumunski jezik ćirilicom. Jezička anomalija koja postoji i danas.
Ovo je deo politike rusifikacije separatističke vlade u Tiraspolju. U vrtićima se najmanje 90 odsto dece u Pridnjestrovlju podučava na ruskom, devet odsto na rumunskom i manje od jedan odsto na ukrajinskom jeziku. I to iako su porodice po maternjem jeziku podeljene maltene na tri trećine koje govore rumunski, ruski i ukrajinski.
Isto je u školama i na univerzitetima gde se u preko 93 odsto slučajeva govori ruski.
Pritisak na nastavnike, učenike i roditelje
Uprkos pritisku separatističkog rukovodstva, u Pridnjestrovlju i dalje postoji osam obrazovnih institucija na rumunskom i sa latinicom, koje su u nadležnosti moldavskog Ministarstva obrazovanja u Kišinjevu.
Od 2000. godine separatisti pokušavaju da primoraju ove škole da se povinuju „zakonima“ samoproglašene republike – uključujući upotrebu ćirilice. Nisu se suzdržali ni od nasilja: 2004. policija je sedmicama opkoljavala ove škole a deca su bila taoci. Tek su predstavnici misije OEBS-a iz Kišinjeva uspeli da đacima dostave potrebnu hranu.
Kasnije su se roditelji, učenici i nastavnici iz Ribnite, Tigina i Grigoriopolja obratili Evropskom sudu za ljudska prava i zahtevali pravo dece na obrazovanje. Sud je 2012. presudio da je došlo do kršenja prava na obrazovanje – i optužio Rusiju za održavanje pridnjestrovskog separatizma.
Osam škola na rumunskom postoji i danas – ali pritisak je ostao. Nastavnike često poziva pridnjestrovska tajna služba, koja se prema sovjetskom modelu i danas naziva KGB. Policija nadgleda proslave prvog dana škole. Pre toga, direktore škola policija „obaveštava“ da zastava Republike Moldavije ne sme biti vidljiva na proslavi.
Broj učenika koji pohađaju škole gde se govori rumunski jezik se smanjio – dok ih je pre petnaestak godina bilo skoro 6.000, danas ih je samo 1.600, kaže za DW Jon Manole iz Promo-Leksa. Ova moldavska NVO zalaže se za ljudska prava u Pridnjestrovlju.
Roditelji ovih učenika žive posebno opasnim životom. Budući da insistira na tome da njegova ćerka i dalje pohađa srednju školu na rumunskom jeziku sa latiničnim pismom, oca jedne maturantkinje policija Pridnjestrovlja hapsila je već tri puta. Devojka se svakodnevno vozi ukupno 50 kilometara do škole i nazad kako bi ispunila svoj san: studiranje na univerzitetu – u Rumuniji.