Preživeo je napad i zato ne želi da ćuti
22. januar 2019.
„Osećam vibracije od eksplozije. Ponovo proživljavam taj trenutak kada o tome govorim“, kaže Arif Sagdič. Pogled mu je blago spušten, izvinjava se zbog svoje nervoze.
Pa ipak, ima hrabrosti da uprkos svemu govori o desničarsko-ekstremističkom napadu terorističke grupe Nacionalsocijalističko podzemlje (NSU) koji je preživeo u Kojpštrase u Kelnu. Čini se da publika na komemoraciji koju je organizovala „Inicijativa Kojpštrase je svuda“ i ne diše dok Arif govori.
„Kada sam čuo eksploziju bacio sam se na pod“, seća se taj vlasnik prodavnice kućne opreme u Kojpštrase. „Staklo u izlogu je popucalo, kao i staklo frizerskog salona preko puta. Kao da se dogodio zemljotres. Ljudi su ležali u sopstvenoj krvi. Vikali su. To sam mogao još uvek da čujem, iako mi je levo uho zaglušilo.
„Nismo smeli da budemo ni žrtve“
U bombaškim napadima u Kojpštrase (2004) i Probštajgase u Kölnu (2001) ranjeno je 20 ljudi. Deset ubistava i 15 pljački takođe ulaze u stravičan bilans desničarsko-ekstremističke terorističke grupe NSU.
Proces protiv NSU okončan je u Minhenu u leto 2018. godine i prvooptužena Beate Čepe osuđena je na doživotnu kaznu zatvora. Pa ipak, brojna pitanja ostaju otvorena. Recimo o drugim osobama koje su podržavale teror NSU. Ili kako to da vlasti godinama nisu uzele u razmatranje desničarsko-ekstremisitčku pozadinu tih dela. Istražitelji su čak najpre sumnjičili neke žrtve i članove njihovih porodica da pripadaju kriminalnim krugovima.
„Pri tom nismo smeli da budemo ni žrtve“, rekla je Semija Šimček, ćerka ubijenog cvećara Envera Šimšeka, na komemoraciji žrtvama NSU održanoj 2012. godine u Berlinu.
„Još strašnije je bilo ponašanje istražnih vlasti“
I Arif Sagdič govori o pritisku i pogrešnim sumnjama nakon bombaškog napada u Kojpštrase: „Naravno da je napad bio strašan, ali mislili smo da će rane zaceliti i bili smo srećni zbog toga što niko nije poginuo. Ali još strašnije je za mene bilo ponašanje istražnih vlasti.“
Sagdič kaže da je prilikom policijskog ispitivanja bio uplašene: „Rekao sam da mislim da iza napada stoje neonacisti. Na to je službenik stavio kažiprst preko usana, činilo se kao da o tome više ništa ne želi da čuje.“
Pet meseci je bio praćen na svom putu od posla do kuće: „Strah je bio moj stalni pratilac. Čak i svojoj supruzi sam mogao o tome da pričam tek nakon pet godina.“
I nakon napada u Probštajgase u Kelnu, „Inicijativa Kojpštrase je svuda“ organizovala je komemoraciju za žrtve NSU. „Žrtve koje su najpre bile percipirane kao mogući počinioci“, kaže Kutlu Jurtseven.
U Probštajgase je eksplodirala bomba u kiosku jedne iranske porodice, pri čemu je vlasnikova kći, kojoj je tada bilo 19 godina, teško ozleđena. „Vrlo brzo se u fokusu našao otac. Odjednom se činilo da je on krivac, a spominjan je i njegov brat. Govorilo se o kockarskim dugovima, o reketu i tako dalje“, seća se glumac i muzičar Kutlu Jurtseven, jedan od osnivača „Inicijative Kojpštrase je svuda“ koja se angažuje protiv rasizma i netrpeljivosti prema strancima.
Iransku porodicu dobro je poznavao nakon što se, kako kaže, tri godine hranio kupujući u njihovom kiosku. Osim toga i kancelarija njegovog muzičkog studija direktno je preko puta kioska. Ipak, porodica se ubrzo odselila. Tek mnogo godina kasnije postalo je jasno da iza napada stoji NSU.
„Ja neću da ćutim“
Duh NSU živi i dalje – i nakon mamutskog procesa. Kutlu Jurtseven podseća na to da advokatkinja turskog porekla Seda Nasaj Jildiz, koja u procesu protiv NSU zastupa porodice žrtava, dobija preteća pisma potpisana sa „NSU 2.0“.
Ona je za DW početkom nedelje rekla da u jednom od pretećih pisama stoji sledeće: „Ti ćeš snositi posledice zbog onoga što si uradila našim kolegama policajcima“ – što je jasna naznaka o umešanosti vlasti. „Ćutanje širokih društvenih masa“ o takvim pretnjama je opasna, upozorava Kutlu Jurtseven. Baš kao i „ćutanje o kriminalizaciji žrtava“.
„Ja neću da ćutim“, kaže Arif Sagdič. Prisutni u Kelnu koji ga slušaju, počinju spontano da aplaudiraju. „U Nemačkoj sam naučio da se, sve dok se ćuti, ništa neće promeniti.“ Čak i ako govorite o napadu i njegovim posledicama – boli.
Kada je neko od prisutnih postavio pitanje o njegovoj porodice, Arifu su potekle suze: „Moj sin je tada imao tri godine. Žao mi je što tada nisam mogao da budem tu za njega onoliko koliko sam želeo.“.
Arif zatim na par minuta napušta prostoriju, a onda se vraća i čvrstim glasom kaže: „Danas je moj sin Orhan visok metar i devedeset. Digne me s mojih metar i šezdeset i kaže: Sve je o-kej, dobro mi je. Otvoreno mogu da pričam s njim o tome šta se dogodilo.“
Orhan, kojem je danas nešto manje od 18 godina, često prati svog oca na manifestacijama na kojima Arif Sagdič otvoreno govori o teroru NSU i upozorava na posledice rasizma i neprijateljstva prema strancima. Jer: strah nema zadnju reč.