Prevazilaženje nacije
23. septembar 2017.
Inostranstvo i EU su retko bili u fokusu izborne kampanje, pogotovo kod Angele Merkel. Poređenje sa prošlim predsedničkim izborima u Francuskoj i temama Emanuela Makrona je razočaravajuće – čini se kao da su ovdašnje stranke želele da njihovi birači veruju da je Nemačka ostala provincija. I to mada „nacija“, kojoj se političari očigledno najviše obraćaju, u vreme globalizacije više ne može da reguliše „samo za sebe“ bilo koju suštinsku oblast života.
U mojoj rodnoj Poljskoj su se mediji pak fokusirali na pitanja spoljne politike u kampanji. Interesovanje za izbore za Bundestag je ionako veliko. Na primer, poljski javni radio će u nedelju prvi put uživo prenositi atmosferu u Nemačkoj neposredno posle izbora. Ali šta tačno zanima Poljake?
Od jeseni 2015, od kako je u Varšavi na vlasti PiS, kurs prema Berlinu je zaoštren. Mnogi posmatrači to vide kao više unutrašnju politiku nego kao mudru strategiju usmerenu na međunarodni uspeh. Ipak, u poljskoj javnosti postoji značajna podrška ovom kursu (i odgovarajućoj retorici!).
Čini se da postoji čitav niz konkretnih pitanja o nemačko-poljskim, evropskim i međunarodnim temama, na koja se mora naći odgovor. Pri tom se Poljaci često osećaju neshvaćenim. U to na primer spada pitanje odnosa sa Rusijom. Mnogi ljudi u Poljskoj osećaju strah, ne samo zbog trenutnog konflikta u Ukrajini. Čini se da se u krajnjem slučaju jednostavno oslanjaju na vojnu snagu.
Zbog toga je obećanje Martina Šulca, kancelarskog kandidata SPD-a, da će se pobrinuti za povlačenje američkog nuklearnog oružja iz Nemačke, negativno odjeknulo čak i u takozvanim levičarskim krugovima u Poljskoj. Slično se reaguje i na najave SPD-a (i, naravno, Zelenih) da neće povećati vojni budžet.
Drugi primeri su: klimatske promene, zaokret u saobraćaju, Severni tok 2, odnosi između EU i SAD i naravno pitanje izbeglica, uključujući i borbu protiv uzroka izbeglištva. Iza ovih pragmatičnih aspekata, međutim, krije se nešto što bih smestio u oblast socijalne psihologije.
Krajem leta u Varšavi je bilo veoma mnogo bilborda i plakata sa drastičnim slikama i sledećim tekstom: „Nemci su ubili milione Poljaka i uništili našu zemlju. Nemci, za to morate da platite“. Takvih postera je bilo i na engleskom, a to otkriva nameru da ceo svet treba da zna ko je prolivao krv i ko je za to kriv. Bilo je i dvojezičnih TV spotova i kampanje u društvenim medijima.
Uprkos značajnim naporima, izgleda da je propalo zajedničko poljsko-nemačko suočavane sa prošlošću, posebno sa užasima Drugog svetskog rata i okupacijom Poljske od strane nacističke Nemačke. Sećanja na koncentracione logore, svakodnevni teror i strah koje su doživeli stanovnici Poljske, još uvek opterećuju mnoge ljude. Ta sećanja i danas imaju destruktivan uticaj na svakodnevni život. U poslednje vreme su sve glasniji oni koji izražavaju osećaj da reparacije nisu bile dovoljne – pomenuti posteri su upravo zbog toga bili na ulicama. Čak i ako aktuelna vlada manipuliše prošlošću sa kojem se nije valjano suočilo, to ne znači da se time ne bi trebalo baviti.
U takvom raspoloženju mnogi u Poljskoj prate izbore u Nemačkoj. S obzirom na latentni strah od Alternative za Nemačku, kao i nedostatak poverenja u Martina Šulca i čitav SPD, Angela Merkel se često smatra najboljim izborom. U jednom intervjuu, ministar inostranih poslova Vitold Vašikovski je rekao da je EU „institucija koja (...) svojim članicama pruža razne instrumente za sprovođenje sopstvenih nacionalnih programa i nacionalnih interesa“.
Tu postaje vidljiv stvarni paradoks. Svi ti „poljski“ interesi na izborima za Bundestag u Nemačkoj su međunarodne, globalne prirode. Kao takve, njih ne može zadovoljiti samo Nemačka niti samo Poljska. Istovremeno, podrška Poljaka Angeli Merkel zapravo je podrška ostanku u provincijalnom, odnosno nacionalnim političkim strukturama i načinima razmišljanja.
Kako se ovaj paradoks može rešiti? Kao uvereni Evropljanin, verujem da nacionalno nasleđe treba prevazići, a nacionalne države kao glavne aktere evropske politike treba zameniti nadnacionalnim institucijama.
Ali sve dok ne postoje političke snage koje će se kod birača zalagati za ovaj alternativni put, mi ćemo se vrteti u krug. To je vrzino kolo u kojem se samo produbljuju tenzije između pojedinačnih država u Evropi. Štaviše, bojim se da tenzije neće ostati samo na političko-diplomatskom nivou, nego će uticati i na mnoge pojedince.
*Stanislav Štrasburger, 1975, je rođen u Varšavi. Radi kao pisac i menadžer u kulturi. Živi u Berlinu, Varšavi i Bejrutu.