Presuda: pobeda i poraz za Kijev

Pravo je, kao što je poznato, samo donekle podesno za rešavanje problema međunarodne politike, posebno kada se konflitki rešavaju nasiljem. Pravo ne nudi politički izlaz iz konfrontacije. Taj stav je odredio i presudu koju su donele sudije najvišeg suda Ujedinjenih nacija u Hagu.

Rusija aktivno podržava separatiste u Istočnoj Ukrajini od proleća 2014, oružjem i vojnicima, novcem i potrepštinama svih vrsta. Među stručnjacima je neosporno da bez pomoći Moskve takozvane „narodne republike" Lugansk i Donjeck ne bi mogle da prežive. One bi bile ponovo deo suverene države Ukrajine. Ona protiv pobunjenika vodi rat koji su odgovorni u Kijevu nazvali „antiterorističkom operacijom". Jer, pobuna u Donbasu se u Kijevu smatra činom terora, a ko to podržava mora se smatrati pomagačem terorista kojeg treba izvesti pred sud.

Svetski sud nije hteo da sledi tu jednostavnu političku borbenu logiku. Narativ mobilizacije ne pruža nikakve sudski relevantne dokaze. Tu bi moglo da pomogne samo izvođenje dokaza u glavnom postupku, ali to bi moglo da traje mnogo godina. Tako su sudije UN stranama u sukobu poručile: pobrinite se pre svega da se Sporazum iz Minska sprovede u delo! To je plan za postizanje mira koji je Savet bezbednosti usvojio rezolucijom. Ali, njega dosad nije sprovodila nijedna od strana.

Sud je ustanovio još nešto: obaranje putničkog aviona MH-17 nad ratnim područjem – koje je u julu 2014. koštalo života gotovo 300 ljudi – nije predmet njegove istrage. Jer, zadatak suda je ograničen. I sudije znaju: Rusija je svojim vetom sprečila formalnu – i sudski utemeljenu – istragu tog incidenta. Verovatno da bi zaštitila separatiste, koji se terete za obaranje aviona, ali možda i da bi zataškala sopstvenu umešanost. To je sumnja koja ima veliku težinu.

Zasad rukovodstvo u Moskvi mora da se pozabavi najpre drugim delom presude. Sudije u Hagu su nedvosmisleno konstatovale: posle aneksije ukrajinskog poluostrva Krima u martu 2014, tamo je ponešto pošlo kako ne treba. U svakom slučaju, nije onako kako konvencije UN vide multietnički suživot. To konkretno znači: Rusija bi trebalo da odmah prekine sa „svim formama rasne diskriminacije."

Interesantan detalj presude: sa 13 glasova „za" i tri glasa „protiv", sud je rukovodstvu u Moskvi uputio zahtev da vrati krimskim Tatarima njihov tradicionalni organ samouprave. Rusija je posle aneksije raspustila i zabranila takozvane „Medžlise". Jedan član suda je iz Rusije. Jednoglasno je formulisan i zahtev Rusiji da na Krimu obezbedi nastavu na ukrajinskom jeziku.

To je žestok šamar za Moskvu. Rusija i danas zvanično tvrdi da na Krimu postoje praktično samo Rusi i da je stanovništvo Krima samo od sebe – bez pomoći zelenih, teško naoružanih, čovečuljaka iz Moskve – zatražilo pripajanje Rusiji.

To je veliki uspeh za Kijev. Jer, ko još uošte govori o Krimu kada priča o krizi u Ukrajini? Ukrajinske pretenzije na Krimu prete da se pretvore u apstraktnu pravnu raspravu. zahvaljujući presudi, sada je jasno: tamo je reč o ljudima kojima je učinjena nepravda.