Presuda jeste izuzetno blaga, ali je pravda ipak zadovoljena

Nije to bio običan dan u inače prilično običnom gradu Icehou. Tamo je u utorak 20. decembra, nešto posle deset časova, izrečena presuda Irmgard F. staroj 97 godina, na jednom od poslednjih nacističkih procesa. Osuđena je na dve godine zatvora uslovno. Optužba je glasila: saučesništvo u ubistvu hiljada ljudi.

U mladosti je gospođa Irmgard F. bila daktilografkinja u koncentracionom logoru Štuthof. Kao sekretarica komandanta logora, pomogla je da se osigura nesmetan rad mašinerije za ubijanje. Sada je morala da odgovara za to.

Jedno od poslednjih suđenja

Presuda je za mene istorijska. To pre svega ima veze s činjenicom da je gospođa F. bila jedna od poslednjih karika u dugom lancu izvršilaca i saučesnika u masovnom ubistvu evropskih Jevreja. Ona je ujedno i prvi civilni službenik (tj. prvi ne-SS-ovac) protiv kojeg se vodilo takvo suđenje. Nemačko pravosuđe konačno jasno stavlja do znanja da će svi koji su bili uključeni u funkcionisanje sistema logora tokom nacističke diktature, jednog dana morati za to da odgovaraju.

Drugo, rezultat presude je da se sada više zna o koncentracionom logoru Štuthof. Takvi postupci uvek podrazumevaju opsežne istrage, a tokom 14 meseci, koliko je trajalo suđenje, dosijei su se znatno povećali. Svedočilo je 14 svedoka, od kojih osam koji su i sami preživeli zatočeništvo u koncentracionom logoru Štuthof. Neki su po prvi put objavili svoju priču u javnosti. U procesu nije prikupljena tamo neka pravno-sudska papirologija, već su to važna istorijska svedočanstva i uvidi o ono što se dešavalo.

Šta to znači za žrtve?

Treće, ovaj proces može da ima isceljujući efekat, posebno za potomke i članove porodica ubijenih. Tu se pred nemačkim sudom priznaju njihove patnje i strašna iskustva i torture kojima su bili izloženi u logoru. Neki su na to morali da čekaju čitav život. Lično su mi pričali o patnjama i sumnjama u sebe koje su ih godinama mučile, što je dovelo do toga da u jednom trenutku nisu više bili sigurni da užas logora nije bio samo ružan san. Ovome je sada kraj. Srećom.

Konačno, postoji nada da signal i poruka koju nosi ova presuda predstavlja upozorenje i globalni poziv za buđenje. I da se počinioci iz Buče (Ukrajina), Maj Kadra (Etiopija) ili Alepa (Sirija) više ne mogu nekažnjeno kretati po svetu.

Mnoga pitanja ostaju bez odgovora

U razgovorima sam u više navrata uočavala i nedoumice, koje i sama u izvesnoj meri imam. Postavljaju se pitanja: zašto je do ove presude došlo tek sada, nakon 78 godina? Zašto su zakasnele istrage protiv Irmgard F. trajale četiri godine? Šta taj mali broj ljudi, poput ove starice, čini simbolom ubilačkog sistema i mašinerije? Zašto uvlačiti staricu u blještavilo svetskog publiciteta kada je pravi počinilac, poput njenog šefa i komandanta logora Paula Vernera Hopea, iz zatvora izašao nakon samo tri godine, da bi nakon toga, kao i mnogi drugi nacistički zločinci, vodio neometan život u novoj SR Nemačkoj? Ta pitanja smete i morate sebi da postavljate.

Sve u svemu, imam osećaj da je pravda zadovoljena – izuzetno blagom presudom. I uprkos svim sumnjama, to predstavlja tračak nade u ovim mračnim vremenima.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.