Prekid nasilja niko ne želi

U Svetoj zemlji ponovo se zakuvava. Arapska omladina noževima i kamenicama napada državne snage bezbednosti i civile, uleće automobilima u mase ljudi. Ni izraelska policija nije uzdržana, otvara vatru i lišava života dvojicu demonstranata. Pri tom, postoje ozbiljne sumnje u verodostojnost zvanične verzije događaja prema kojoj je mladić sa nožem u rukama prethodno opomenut hicima upozorenja. Palestinci govore o ubistvu, ali ni tu tvrdnji nije moguće dokazati.

Mučenici ili teroristi?

U svakom slučaju, i jedna i druga strana veruju u ono što žele da veruju. Krivica se uvek prebacuje na drugoga – to je odavno poznata formula na Bliskom istoku, nadograđena prepucavanjem teškim rečima. Za Izraelce su to teroristi (koji namerno ubijaju civile), a za Palestince nesumnjivo „mučenici“. Istovremeno, izraelski premijer Benjamin Netanjahu u prepoznatljivom stilu doliva ulje na vatru. Demonstrante poistovećuje sa teroristima i preti da će im dići kuće u vazduh ili oduzeti izraelsko državljanstvo i proterati „u Gazu“.

U čemu je uopšte problem? Nove nemire inicirao je pokušaj desničarskih, religioznih snaga da izdejstvuju pravo na molitvu na Hramskoj gori isključivo za muslimane, odnosno da spreče dolazak jevrejskih hodočasnika u krug džamije Al-Aksa. Iako izraelski premijer ne insistira na redefinisanju statusa hrama, njegova stranka i vladajuća koalicija imaju drugačiji stav. Ne samo da su to okarakterisali kao ciljanu palestinsku provokaciju, već su zahladneli i odnosi sa Jordanom, čiji je kralj povukao ambasadora iz Izraela, a opozicija u Amanu (Muslimansko bratstvo) traži potpuni prekid odnosa.

Paranoja i teorije zavere

Još kada je 2000. godine, tadašnji premijer Izraela Arijel Šaron provokativno inscenirao posetu Hramskoj gori i time doveo do druge Intifade, bilo je i više nego jasno koliko lako može doći do velikih napetosti između Jevreja i muslimana oko svetih oblasti. Radikalnim snagama na palestinskoj strani dovoljno je da posumnjaju u promenu statusa kvo u Izraelu i frustrirana omladina već je regrutovana. Izraelska vlada, uprkos čvrstim stavovima ultradesničarskih snaga u sopstvenim redovima, izbegava iznošenje jasnog stava, a istovremeno arapskoj i islamskoj strani prebacuje širenje teorija zavera i paranoje. Atentat na ultrareligioznog izraelskog aktivistu Jehuda Glika pre nedelju dana, potpuno se uklapa u kontekst pomenutih okolnosti.

Deeskalacija očigledno nikome nije u interesu – naprotiv. Teror i nasilje premijeru Netanjahuu obezbeđuju idealan izgovor da se nastavi sa izgradnjom novih i širenjem postojećih jevrejskih naselja. Time ne samo da će biti otežano stvaranje održive palestinske države, već i ostvarivanje velikog cilja: proglašenje Istočnog Jerusalima za glavni grad te zemlje. Istovremeno, iz Vašingtona i drugih centara moći na Zapadu, stižu sve oštrije kritike, ali one do sada nisu urodile plodom. Netanjahu nastavlja sa ofanzivnom politikom izgradnje spornih naselja. Isto se može reći i za pritiske iz Evrope u pogledu priznavanja palestinske države i pre eventualnog postizanja trajnog mirovnog rešenja. Izraelski premijer dobro zna: oštrijih mera od simboličnih poteza Zapada, pa tako i Sjedinjenih Američkih Država, Izrael ne mora da se pribojava.

Preti li nova Intifada?

Doduše, signali pomirenja ne stižu ni od palestinskog predsednika Mahmuda Abasa. Poigravanje sa emocijama u arapskom svetu, previše je rizično za palestinskog lidera. Abas do sada nije bio naročito hrabar, ali se zato stiče utisak da je gladan vlasti. To znači da u toj svojoj nedoumici, on i dalje može da se krije iza eskalacije nasilja, pre nego da se suoči sa pozivima na postizanje primirja. Upućeniji ne isključuju mogućnost izbijanja „Treće Intifade“, koja će osnivanje palestinske države gurnuti u još dalju budućnost.