Pre nego što je Aušvic postao fabrika smrti
14. jun 2020.
"Moja voljena Halusia, od 14.6. se nalazim u konclogoru Aušvic, zdrav sam i dobro se osećam", napisao je 1940. Tadeuš Korčovski, zatvorenik broj 373 svojoj verenici. Pisma su bila strogo kontrolisana, i ovaj 26-godišnjak je mogao da piše samo lepe stvari, na primer kako je "vreme u Aušvicu prijatno". Između redova je pokušao da dojavi da će po svoj prilici "ostati malo duže" u logoru.
S istim transportom u logor je dopremljen i 19-godišnji student Januš Pogonovski. O njemu se zna da je kao član pokreta otpora u logoru, zajedno sa još 11 zatvorenika 1943. osuđen na smrt. Sa omčom oko vrata, uspeo je da izmakne stolicu na kojoj je stajao i time barem sam odredi trenutak svoje smrti, prenose očevici. U pismu koje je dobila njegova porodica je kao uzrok smrti stajalo: "Iznenadni prestanak rada srca."
Korčovski i Pogonovski su bili među prvim zatvorenicima koncentracionog logora Aušvic koji je u proleće 1940. bio osnovan u zgradama nekadašnje kasarne poljske vojske. Himleru se činila pogodnom za koncentracioni logor jer je saobraćajno bila dobro povezana s ostatkom Evrope.
Od 728 Poljaka koji su tu bili dopremljeni, tri četvrtine su bili muškarci mlađi od 30 godina, uglavnom intelektualci i studenti. Njihovi kapoi i čuvari su bili 30 nemačkih kriminalaca koji je SS dopremio iz logora Zaksenhauzen.
Ubijanja i deportacije
Poljski zatvorenici su bili žrtve nemačke politike koja je imala za cilj uništenje poljske intelektualne elite. Nakon što su nemačke trupe 1. Septembra 1939. upale u Poljsku, zapadni deo zemlje je pripojen Nemačkoj. U okviru takozvane „akcije inteligencija" u toj oblasti je do jula 1940. ubijeno 50 000 Poljaka, a još toliko ih je deportovano u logore.
A u Generalnom gubernatorstvu, odnosno poljskim područjima pod nemačkom civilnom upravom u akciji koja se nazivala "Vanredna akcija uspostavljanja mira" sprovođena je slična praksa - svakodnevne deportacije, racije i masovna ubistva. Između 1939. i 1945. je oko 140 000 Poljaka deportovano u Aušvic - polovina njih nije preživela.
"Cilj je bio da Poljska kao država nestane s lica zemlje. Narod je trebalo da zaglupi i Nemcima služi kao roblje", kaže istoričar Johen Beler sa univerziteta u Jeni. Nemačkim okupatorima je posebno važno bilo da unište elitu koja je organizovala otpor.
"Zapad" nije reagovao na rana upozorenja o Holokaustu
"Poljski pokret otpora je na okupiranim područjima uspostavio paralelnu tajnu državu, sa školama, univerzitetima, čak i vojskom. To je jedinstven slučaj u evropskoj istoriji", objašnjava Beler u razgovoru za DW.
Kao svoj važan zadatak ta tajna država je videla u tome da upozori svet na nacističke zločine, pre svega na uništavanje Jevreja. "Tragedija poljskih ilegalaca je da njihovi izveštaji nisu naišli ni na kakav odjek", napominje Beler.
Vitold Pilecki, oficir poljske tajne vojske, još 1940. je saveznicima dostavio izveštaje iz Aušvica. Zbog te misije je dobrovoljno otišao u logor - to je jedini takav poznat slučaj. No njegovi su izveštaji ostali bez reakcije.
Isto se desilo i sa „Izveštajem svetu" Jana Karskog. Ovaj kurir poljske tajne armije lično je informisao predsednika SAD Frenklina Ruzvelta 1943. o masovnim ubistvimam Jevreja u gasnim komorama u Aušvicu.
„Hteo sam da spasim milione, a na kraju nisam bio u stanju da spasim ni jendog jedinog čoveka", ogorčeno je rekao Karski posle rata. On je Zapadu u više navrata prebacio "ravnodušnost prema holokaustu".
Malo se zna o poljskim žrtvama
Mada je bila "jedinstvena u evropskoj istoriji", poljska tajna država je "van Poljske gotovo nepoznata", kaže Beler. Isto važi za zločine koje su Nemci počinili u okupiranoj Poljskoj.
"Po mom mišljenju, problem je što se u (nemačkim, prim ur.) školama o Holokaustu obično uči potpuno odvojeno od konteksta u kojem je sproveden. A to je bila upravo nemačka okupacija u Poljskoj, čiji je jedan cilj od 1941. bio ubistvo evropskih Jevreja na poljskom tlu", ističe ovaj istoričar.
Od 3,5 miliona poljskih Jevreja više od 90 odsto ih je ubijeno u Holokaustu. Međutim, u Nemačkoj se „potpuno zapostavlja" da je ubijeno i 3,5, miliona ne-jevrejskih Poljaka, kaže Beler. Na predavanjima o nemačkoj okupaciji u Poljskoj mora "bukvalno da krene od nule".
Pojedinačne sudbine važnije od statistike
Memorijalni centar Aušvic-Birkenau na 200 hektara, koji je od 2007. svrstan u kulturnu baštinu čovečanstva, želi da očuva sećanje i na te žrtve.
Upravo je aktuelizovana lista imena zatvorenika iz prvog transporta u Aušvic: od 728 prvih zatvorenika 325 je preživelo, 292 je izgubilo život u Aušvicu, dok je sudbina njih 111 ostala nepoznata. Pojedinačne sudbine svih logoraša se pomno rekonstruišu na osnovi malog broja dokumenata i fotografija koji većinom potiču od rodbine žrtava. SS je uništio veći dio logorske dokumentacije, kako bi prikrio tragove zločina.
"Mi još uvek istražujemo pojedinačne sudbine. Jer velika priča o Aušvicu se sastoji od 1,3 miliona individulanih priča i sudbina", kaže Pjotr Civinski, direktor spomen-područja. Te sudbine, mnogo više i snažnije od pukih statističkih brojki, svetu mogu da ispričaju priču o Aušvicu - fabrici smrti.