Pre 40 godina: presude za koncentracioni logor Majdanek

Suđenje je trajalo 474 dana, a pred Zemaljskim sudom u Diseldorfu saslušano je oko 350 svedoka iz Nemačke i inostranstva. Suđenje za nacističke zločine u koncentracionom logoru Majdanek bilo je jedno najopsežnijih i najspektakularnijih u Nemačkoj, i izazivalo je snažne emocije.

„Bio je to najteži proces u mojoj karijeri. Najgore je bilo slušati grozote o kojima su svedočile i žrtve i počinioci zločina. To je bilo izuzetno opterećenje“, izjavio je branilac po službenoj dužnosti Lotar Lindenau u jednom kasnijem novinskom intervjuu.

-pročitajte još: Bezbrižna starost čuvara nacističkih logora

Samo jedna kazna doživotnog zatvora

Suđenje je počelo 26. novembra 1975, a pratilo ga je veliko interesovanje javnosti, kao i demonstracije. Nakon gotovo šest godina, suđenje je završeno izricanjem presude 30. juna 1981. To je trajalo deset i po sati.

Samo osmoro od 15 optuženih je osuđeno. Jedna bivša čuvarka koncentracionog logora dobila je kaznu doživotnog zatvora zbog učestvovanja u ubistvu. Još jedna bivša čuvarka i šest čuvara pripadnika SS-a, osuđeni su zbog pomaganja u ubistvu na zatvorske kazne između tri i 12 godina.

Presuda je naišla delimično na oštre kritike. S obzirom na težinu zločina, mnogim posmatračima iz zemlje i inostranstva kazna se činila kao strahovito blaga. Jer, državno tužilaštvo optužene je teretilo za saučešće u organizovanom, masovnom ubijanju – recimo za akciju uklanjanja dece u kojoj su od maja do septembra 1943. deca pred očima majki odvođena u gasne komore. Ili za akciju nazvanu „svečanost žetve“ početkom novembra 1943. kad je u jednom danu u masovnom streljanju ubijeno 18.000 Jevrejki i Jevreja.

Prema najnovijim procenama, u Majdaneku je ubijeno oko 80.000 ljudi iz raznih krajeva Evrope. Internirani Jevreji, Romi, Sintiji, homoseksualci, invalidi, opozicionari – gotovo svi oni ubijeni su u gasnim komorama, streljani, pretučeni do smrti, spaljeni. Ili su umrli od iscrpljenosti ili bolesti.

U julu 1944. sovjetske trupe oslobodile su taj logor u blizini Lubina. Taj poljski grad, kao i ostatak Poljske, okupirala je Hitlerova Nemačka.

Dati žrtvama glas

Čak 215 osoba koje su preživele koncentracioni logor, na suđenju u Diseldorfu opisivale su grozote: pričali su o tome šta su doživeli, dali su mrtvima glas. „Naš zadatak u logoru je bio da budemo tučeni, gaženi i ponižavani. Smeli smo da radimo i da gladujemo. Šta je bio ponedeljak, nedelja, jul ili avgust? U logoru smo živeli kao životinje“, ispričala je jedna žena na sudu, a njeno svedočenje sačuvano je u dokumentaciji spomen-muzeja u Nirnbergu „Memorium Nürnberger Prozesse“.

„Medijski veoma prisutan sudski proces produbio je u društvu svest o nemačkim zločinima, naročito na području okupirane istočne Evrope. On je pokazao da je, osim Aušvica koji je bio najpoznatiji logor smrti, bilo još logora u kojima su ljudi iz raznih zemalja ubijani i mučeni“, kaže za DW Markus Rot iz Instituta za istoriju i holokaust „Fric Bauer“.

Kao i u drugim suđenjima za nacističke zločine, bilo je teško osuditi zločince na osnovu sredstava koja su na raspolaganju stajala tadašnjem nemačkom pravosuđu. Izjave preživelih zato su imale presudnu ulogu na suđenju. „U tadašnjem krivičnom postupku uvek radilo o tome da se pojedini optuženi povežu s konkretnim zločinima, da bi se uopšte mogla doneti presuda“, kaže Rot.

Taj istoričar kaže da su izjave bile važne između ostalog i zbog toga što su „pisani dokumenti bili nepotpuni, jer je SS mnogo toga uništio. A pojedinačni zločini nisu naravno zabeleženi, jer ništa nije ni trebalo da bude zabeleženo“, kaže Rot.

Poteškoće je stvaralo i sporo razjašnjavanje nacističkih zločina od strane nemačkih vlasti. Dva prva suđenja za nacističke zločine u Majdaneku održana su 1944. i 1948. u poljskom Lubinu. Tek 30 godina kasnije, zločinima se pozabavio i jedan nemački sud, u Diseldorfu. Veliki vremenski razmak je, naravno, otežao dokazni postupak.

Mora se imati na umu da nakon rata u društvu nije vladalo veliko interesovanje za razjašnjavanje „zločina nacista, dakle u određenom smislu sopstvenih zločina“, kaže Rot. Jer, društvo u Saveznoj Republici Nemačkoj bilo je velikim delom ono isto, „koje je pre 1945. nosilo nacistički režim“.

To važi i za pravosuđe i za policiju, kao i za one organe koji su morali da istražuju takve zločinačke komplekse“, kaže nemački istoričar.

Nakon kratkog prelaznog perioda neposredno posle rata, kada su saveznici insistirali na razjašnjavanju zločina, pedesetih godina gotovo potpuno je zamrlo istraživanje zločina. „Tek krajem 50-ih i početkom 60-ih, između ostalog i sudskim procesom za Aušvic u Frankfurtu od 1963. do 1965, ponovo je pokrenuto sistematsko istraživanje zločina“, kaže Rot.

Žene kao nacistički zločinci

Sa suđenjem za Majdanek postalo je vidljivo da su i žene aktivno učestvovale u Holokaustu. Jedna od glavnih optuženih bila je Austrijanka Hermine Braunštajne-Rajan. Logoraši su je zvali „kobila iz Majdaneka“, jer je ta čuvarka svojim okovanim čizmama udarala zatvorenike i bičevala ih. Braunpatjner-Rajan, kao i drugi optuženi, nije na suđenju iskazala nikakve emocije niti žaljenje. Kasnije je svoje postupke obrazložila nedostatkom životnog iskustva i sebe opisala kao „točkić u mašini“.

-pročitajte još: Nemilosrdne i odane nacistima

Sud ju je osudio na dvostruku doživotnu kaznu zatvora: zbog selekcije i ubistva 80 ljudi, zbog pomaganja u ubijanju 102 dece, kao i zbog selekcije i zajedničkog ubijanja hiljadu ljudi. Nakon što je 1996. zbog lošeg zdravstvenog stanja pomilovana, umrla je 1999. u Bohumu u 80-oj godini.

Automatska odgovornost za zločine u koncentracionim logorima

Uprkos nekim nedostacima, suđenje za Majdanek i slični procesi pokrenuli su mnogo toga. Nemačko društvo počelo je kritičnije da posmatra sopstvenu prošlost i poboljšalo je pravna sredstva.

„Veliki procesi za Aušvic i Majdanek praćeni su sa velikom pažnjom u javnosti. Ali, sudilo se samo za konkretne zločine. Trideset godina kasnije, s presudom Džonu Demjanjuku, bivšem stražaru u koncentracionom logoru Sobibor, koja je izrečena 2011, krenuli smo novim putem – ne dokazujući konkretan zločin, sudilo se za saučešće i pomaganje u sistematskom, masovnom ubijanju“, kaže za DW Tomas Vil, šef Centralnog odeljenja pokrajinske pravosudne uprave za razjašnjavanje nacističkih zločina čije je sedište u Ludvigsburgu.

Na taj način osoblje koncentracionih logora i logora smrti može automatski da bude pozvano na odgovornost za zločine iz tog vremena. „Već samo to što su bili na raspolaganju i održavali smrtonosne uslove u logorima držanjem straže, omogućavalo je masovno ubijanje“, objašnjava glavni državni tužilac Vil.

Tako su optuženi još neki nacisti, recimo Oskar Grening 2015. godine ili Bruno D. u julu 2020. kojem je suđeno u Hamburgu na sudu za maloletnike, jer je kao 17-godišnjak počeo da radi kao stražar u koncentracionom logoru Štuthof.

Uz sve nedostatke kada je reč o istragama nacističkih zločina, današnja situacija pokazuje da društvo nastoji „da te stravične zločine obradi krivično-pravno, sve do pomaganja obavljanjem opštih javnih poslova“, zaključuje Vil. Suđenja poslednjih godina bila su neophodna. „To je sada pravosuđe savladalo, iako, naravno, prilično kasno.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu