Pre 100 godina: Olimpijske ženske igre u Monte Karlu

Žene na Olimpijskim igrama? „Nepraktično, nezanimljivo, nespretno i, ne oklevam da dodam, neprimereno“, rekao je Pjer de Kuberten, osnivač modernih Olimpijskih igara. Uloga žene na Igrama, napisao je francuski baron 1912. godine, sastoji se pre svega u „krunisanju pobednika“. Samo nekoliko sportistkinja smelo je da se takmiči – i to samo u sportovima koji su tada prihvaćeni kao „primereni“ za žene u višim društvenim krugovima: tenis, golf, veslanje, streličarstvo i umetničko klizanje.

Ali Pjer de Kuberten je napravio taj račun bez svoje tvrdoglave, sportom oduševljene zemljakinje Alis Mija. Francuskinja se borila za jednakost i žena u sportu. Godine 1919. ona se prijavila Svetskoj atletskoj federaciji (IAAF), kako bi omogućila ženama da učestvuju u atletskim takmičenjima na Olimpijskim igrama 2020. u Antverpenu. Ali Federacija je to odbila.

Učesnice iz sedam zemalja

„Naišla sam na masovno odbijanje koje je direktno dovelo do osnivanja Olimpijskih ženskih igara“, pričala je kasnija Mija. Ona je organizovala takmičenja koja su održana od 24. do 31. marta 1921. godine na mestu za gađanje glinenih golubova u Monte Karlu. Oko 100 sportistkinja iz pet zemalja – Francuske, Velike Britanije, Italije, Norveške i Švajcarske – takmičilo se prvenstveno u atletskim disciplinama.

U oktobru 1921. osnovana je Svetska ženska sportska federacija (FSFI), a Alis Mija je imenovana za predsednicu. FSFI je ponovo organizovala takmičenje u Monaku u sledeće dve godine, a pokrenula je i Svetske igre žena, koje su prvi put održane u Parizu 1922. godine.

Muškarci su sebi obezbedili kontrolu

Stalni pritisak FSFI imao je efekta: na Olimpijskim igrama 1928. sportistkinje su smele po prvi put i da učestvuju, iako samo u pet disciplina. „Sportski službenici IAAF i pre svega Međunarodni olimpijski komitet (MOK) bojali su se da će dugoročno izgubiti kontrolu nad svetskim sportom zbog ženske konkurencije“, kaže za DW istoričarka Anet Hofman. „Taj gubitak moći trebalo je sprečiti pokretanjem ženskih takmičenja. Na taj način bi mogli da odlučuju koji sport i koje discipline se smatraju prihvatljivim za žene.“

Udruženja su potisnule „emancipatorsku misao“ Alis Mija, kaže Hofman, inače profeska na Pedagoškom fakultetu u Ludvigsburgu: „Od tada su muški službenici opet kontrolisali dalji razvoj ženskog sporta“.

Istoričarka Hofman se pita kako bi se razvijao ženski sport da je ostao nezavisan i da svetska asocijacija FSFI nije raspuštena 1936. pod pritiskom MOK: „Da li bi maraton, rvanje, boks ili skijaški skokovi i ranije postali olimpijski sportovi u kojima se takmiče i žene? Ili one uopšte ne bi imale šanse da razvijaju svoj sport?“

Kasno odavanje počasti

Alis Mija umrla je 1957. u 73. godini. Od početka marta skulptura u zgradi Francuskog nacionalnog olimpijskog odbora u Parizu podseća na tu pionirku ženskog sporta. Predsednik MOK Tomas Bah čak je uputio pozdravnu poruku prilikom otkrivanja skulpture: 2007, pedeset godina nakon njene smrti, „napredak žena u sportu na svim nivoima i u svim strukturama“ bio je ugrađen u Olimpijsku povelju.

A sto godina nakon prvih ženskih olimpijskih igara u Monte Karlu 1921. godine, očekuje se da bi Olimpijske igre u Tokiju mogle da budu prve s gotovo isto toliko žena koliko i muškaraca – ako se Igre uopšte održe zbog pandemije korone.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.