Pravosnažno zločinac, pravosnažno slobodan
11. april 2018.
Deset godina robije zbog huškanja na ratne zločine i progona Hrvata iz Hrtkovaca. Od jedanaest tačaka optužnice, Žalbeno veće je videlo krivicu Vojislava Šešpelja u tri tačke. Šta će sa tim Šešelj? Ako mu je verovati, a obično nije, izricanje presude je prespavao. „Ja svaki dan imam popodnevnu dremku jer umesto jednog radnog dana kao da imam dva“, rekao je u utorak za Telegraf. Da ponovo dobrovoljno ode u Hag ne pada mu na pamet. „Pobedio sam ih i dosta mi je bilo.“
Politički sin Aleksandar Vučić se svakako obradovao vestima iz Haga. Šešelj se etablirao kao konstruktivni opozicionar, zgodan da sa naslovnih strana tabloida i iz televizijskih studija žigoše „izdajnike“ i „strane špijune“, da radi sve ono što Vučić ne može baš tako jer na reveru ima broš „faktora stabilnosti“ u regionu. Deset godina je Šešelj već odavno odlužio i sada je slobodan čovek. Vučić ne mora da lupa glavu da li da ga vraća u Hag.
- pročitajte još: Četnički mag – ponovo u Hag?
Previše opasan, previše zabavan
Predizborna kampanja 2002. godine. Na maloj bine na kružnom toku u centru Požarevca govori Vojislav Šešelj, Aleksandar Vučić je postrojen iza njega. Neka žena dobacuje, masa gleda ka njoj. „Ima tamo neka žena, ili je luda ili pijana“, preseca Šešelj pometnju. „Kako god, vi se sada svi okrenite ovamo i slušajte mene.“
Najkontroverznija ličnost novije srpske politike – on je uvek vapio za nepodeljenom pažnjom i uglavnom ju je dobijao. Previše opasan da bi se odmahnulo rukom, previše zabavan da bi se promenio kanal. Pridobijao je uši za svoje velikosrpske ideje pomalo veštinom govorništva, pomalo bezobrazlukom.
Njegova najveća bina trebalo je da bude sudnica Haškog tribunala kojem se dobrovoljno predao 2003. uz obećanje da će pobediti „antisrpski“ sud. To je bila najava melodrame i kabarea koji je tek sada dobio epilog.
Tužioci su prebacivali Šešelju organizaciju i vođstvo u nekoliko paravojnih formacija, navodno odgovornih za brojne ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni. Osim toga, teretio se i za verbalni delikt, ratno huškanje, inspirisanje na ubistva i maltretman nesrba.
Posle tri godine čekanja na početak suđenja, Šešelj je već u jednom od prvih pojavljivanja jasno rekao šta misli o optužnici i o sudu: „Vi svi pripadnici Sekretarijata Haškog tribunala možete samo da prihvatite da mi…“ Scena je bila samo njegova pošto je štrajkom glađu isposlovao dozvolu da brani sebe. I pošto je srpska javnost uživo mogla da prati suđenje.
Prvog svedoka optužnice, američkog sociologa Entonija Oberšala, Šešelj je ispitivao o Avogadrovom broju i masi elemenata. Oberšal, koji je pre bavljenja sociologijom diplomirao fiziku, nije znao odgovore. „Vidimo da niste nikakav fizičar. To vas je onda oteralo u sociologiju, je li tako“, trijumfovao je Šešelj.
Dvanaest dugih godina
Proces se razvlačio mučno, traljavo i pre svega – sporo. Dvanaest godina pritvora teško koji pravnik može da opravda. Bez presude, to je dvanaest godina života oduzetih jednom do danas zvanično nevinom čoveku.
Izricanje presude je isprva bilo planirano za oktobar 2013, ali je odloženo pošto je danski sudija Frederik Harhof rešio da se igra politike. On je u privatnom elektronskom pismu poslatom na adrese 56 kolega tvrdio kako Haški tribunal previše oslobađa optužene, što je Šešelj iskoristio da traži izuzeće – iako je znao da će to samo produžiti proces.
- pročitajte još: Kraj Haškog tribunala
U junu 2014. odbio je privremeno puštanje na slobodu čiji su uslovi bili nošenje elektronske nanogice za nadzor, te uzdržavanje od političkih aktivnosti i davanja intervjua. Potrajalo je i jer je Šešelj 2007. u jednoj od svojih knjiga štampao podatke o trojici zaštićenih svedoka – osuđen je za nepoštovanje suda kaznom od 15 meseci zatvora.
Često je delovalo da se ni samom Šešelju ne žuri, da pobeda nad „srbomrscima“ mora biti temeljna i ubedljiva. U pritvoru je imao vremena da dalje sastavlja svoje knjige, zapravo obimne političke pamflete; bibliografija sada broji preko 150 psovačkih naslova poput „Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker“, „Krvave ručerde Madlen Olbrajt“ ili „Haška antisrpska giljotina“.
Kada je krajem marta 2016. sudija Žan Klod Antonaeti saopštio da je Šešelj oslobođen po svim tačkama optužnice, mnogi su to nazvali bankrotom Haškog tribunala. „Antonaeti je zaljubljen u Šešelja. Nema drugog objašnjenja“, rekao je jedan poznavalac procesa. A Šešelj je imao svoj veliki trijumf koji je mogao da posmatra sa slobode – pušten je u novembru 2014. zbog kritičnog zdravstvenog stanja.
Od komuniste do Karlobaga
Rođen u Sarajevu, Šešelj u 25. godini postaje najmlađi doktor nauka u istoriji Jugoslavije. Početkom osamdesetih cepa člansku kartu Saveza komunista kojem je pristupio još kao tinejdžer i povezuje se sa beogradskim salonskim i vulgarnim nacionalistima.
Poznat postaje kao disident, kada je osuđen na osam godina robije zbog „kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja“. Kazna je skraćena na dve godine, između ostalog i zbog peticije koju će potpisati razni disidenti, mnogi među njima kasniji Šešeljevi protivnici. To će biti prvi od nekoliko boravaka u zatvoru gde je 1990. kratko bio i zbog organizovanja ratnih dobrovoljaca.
Za velikosrpski projekat radio je marljivo i glasno, uz koktel otrovnih parola i stand up komedije. „Hrvati su nama sad strašno opasni jer je Hrvatska postala nuklearna sila. Nabavili su atomsko oružje – ozračene kalašnjikove iz Mađarske“, rekao je u čuvenoj Minimaksoviziji 1991. Tu je objasnio da je Hrvatska potpuno nepotrebna, da Srbija mora biti do Karlobaga dok Italijani treba da uzmu Istru. U istoj emisiji je pokazao pištolj. Mlađana folk-zvezda Dragana Mirković je prebledela.
Ovako ga je 1997. opisao novinar Berliner cajtunga: „Teško je uzeti ovog čoveka za ozbiljno. Recimo dok stupa u kostimu četničkog vojvode, u borbenom odelu i sa šubarom, koji nikako ne pristaju uz trapavo i mlitavo telo džina, uz debeli trbuh, karakteristične naočare i razdeljenu plavu kosu. Četnici moraju da imaju dugu ugljenu kosu i bradu, da budu žilavi i zverskog pogleda, baš kao Vuk Drašković, prototip srpskog heroja. O Šešelju kruže posprdne glasine da potiče od Hrvata koje mrzi iz dubine duše; Srbima on čak izgleda nekako nemački, što je svojevrstan komparativ za hrvatski. […] Pristojniji Beograd drži Šešelja za marionetu u lutkarskoj predstavi koju sam režira Slobodan Milošević, tako poštovani i tako demonizovani Otac.“
- pročiatjte još: Milošević i Tuđman, braća u zločinu
Milošević i njegov „omiljeni opozicionar“ na kraju ipak nisu doživeli istu sudbinu – da umru u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu, bez presude.
Šešelj je bio vanredno dobro povezan u međunarodnom nacionalističkom miljeu. Drugovao je sa Vladimirom Žirinovskim i Žan-Marijem Lepenom. Obojicu je imenovao za počasne građane radikalskog Zemuna. Jednom su se novinari sjatili oko Šešelja kada je stigao ispred Skupštine, a on je ih je uz smeh zamolio da mu ne oštete auto koji mu je poklonio Lepen. Beli Pežo 605.
„Izdaja“ političkih sinova
Šešelj je svih godina ostao zvanični predsednik Srpske radikalne stranke koju je osnovao 1991. Stranke koja valjda jedina nije učestvovala u republičkoj vlasti nakon rušenja Miloševićevog režima. Šešeljevo političko čedo je zapravo zenit popularnosti doživelo kada je on već bio iza rešetaka, ali podrška gotovo trećine birača nije bila dovoljna protiv demokratskih i „demokratskih“ kombinacija čija je glavna odlika često bio famozni koalicioni kapacitet.
Čedo se pobunilo protiv svog patrona prvi i jedini put 2008. godine kada Tomislav Nikolić i još neki poslanici nisu želeli da poslušaju direktivu iz zatvorske ćelije i glasaju protiv Sporazuma Srbije i EU.
Ostalo je već istorija Srpske napredne stranke koju su osnovali Nikolić i – posle nekoliko dana premišljanja – Aleksandar Vučić, danas usud Srbije. Sa svojim političkim mentorom nisu više želeli da imaju nikakva posla, nekoliko stidljivih reči samokritike su, smatraju, dovoljne da se raskine sa prošlošću u kojoj je radikalski trojac slavio srpske ratne zločine kao herojske pobede.
Bilo je to vreme u kojem su Vučić i Nikolić oduševljeno radili na recenziji Šešeljevih knjiga, čija će meta zatim i sami postati. U naslovima su oni „haški denuncijant“ i „propali pučista“ (Nikolić) te „srpski Baron Minhauzen“, „portparol lopovske stranke“ i „Sanaderova mačkica“ (Vučić).
Iz Sheveningena je Šešelj mogao da nemoćno posmatra rasulo u sopstvenom političkom miljeu. Otišao je u Holandiju nadajući se besmrtnosti, ali su godine krunile podršku njegovoj radikalnoj stranci, u međuvremenu potonuloj iza margina.
U život ih je vratio povratak šefa u prirodnoj veličini. Bio je bolestan i ostareo, ali se ubrzo ugojio i živnuo, zaređao po rijaliti-programima i kampanjama, uvek vodeći računa da ne potkači Vučića previše. Današnja presuda iz Haga znači nastavak njihove tihe ljubavi.