Hamburg u julu. Taj lepi grad na severu Nemačke uvek je vredan posete. Samo ovih dana nije. Jer taj grad na pojedinim mestima više ne liči na sebe. Nema tog sjaja. Nestao je iza crnog dima, iza mlazeva koji šikljaju iz vodenih topova, iza „crnog bloka“, iza policajaca koji izgledaju kao ratnici. Iza žica, ograda i barikada. Na ulicama i na šinama saobraćajni haos. Automobili gore, bilo da su limuzine ili porodična vozila. Svejedno je, važno da gori.
Ko je počeo?
A onda igra kao u vrtiću: Ko je prvi počeo? Ko je kriv? Policija koja upotrebljava prekomernu silu, čak provocira? Demonstranti – mnogi od njih s miroljubivim namerama, ali ne svi. Nekolicina koja se krije iza onih koji su iz mnogih razloga protiv ovog samita, protiv sistema, protiv nepravde u svetu, protiv bilo čega. To je demokratija, može se biti protiv, može se to i pokazati.
Hamburg je poznat po svojoj alternativnoj sceni. Ali to je Hamburg: ljudi iz različitih četvrti – onih elitnih i onih šarenih – ne mogu da smisle jedni druge. Pa ipak – jedni druge ostavljaju na miru. Uglavnom. Baš zato toliko dugo opstaje tzv. „Crvena flora“ (Rote flora), poznati hamburški centar alternativaca, okupljalište levičarskih aktivista i autonomnih pokreta.
Sigurno je da se moglo očekivati da će doći do okršaja – za te ljude samit G20 je događaj godine. Pogotovo kad nema nikakvih troškova za putovanje, jer je neprijatelj, u ovom slučaju G20, u poseti baš Hamburgu. Još pre samita se videlo da protesti mogu da budu i šareni i kreativni i glasni, ali to nekima ipak nije bilo dovoljno. Mora da gori, mora da tutnji – jer na kraju krajeva zašto je policija uopšte došla. Voda u topovima mora i da se dolije.
Samo što u tom slučaju budu polupana stakla čak i u četvrti Šancenfirtel, gde takođe postoji takva alternativna scena. I tamo naime postoje radnje s brendiranom, a ne samo eko-odećom proizvedenom u pravednim uslovima. Mnogi tamo vole da žive, ali ne žele da imaju nikakve veze s nasiljem.
Tako funkcioniše pravna država
Još jednom jasno i glasno: demonstracije su deo toga, a sloboda mišljenja je velika vrednost. Zato okruženje samita predstavlja živi prikaz demokratije za šefove vlada i država koji su se okupili – a koji se baš i ne brinu mnogo za to. Ali sve ono što miroljubivi demonstranti izvikuju kao generalnu kritiku globalizacije, a u ovom slučaju kao kritiku samita G20, sve to nestaje u oblacima dima izgrednika. I time gubi na značaju. Država mora da deluje protiv nasilja. Onaj ko signalnom raketom gađa policijske helikoptere, taj mora da bude kažnjen. U to nema sumnje. To je pravo i zakon. I ako je pritom bilo nešto „prekomerno“ tokom policijske akcije, onda se s tim može pred sud, pa će se slučaj pravno razjasniti. Tako funkcioniše pravna država.
A kad se oblaci dima povuku, kad Hamburg ponovno pokaže svoje lepe strane, onda će se građani elitnih i šarenih četvrti ponovno sresti u nekoj američkoj prodavnici brze hrane ili u švedskoj prodavnici nameštaja. Jer život mora da teče dalje.