Pozdrav sa Žute tabije

U Sarajevo navratim nekoliko puta godišnje, najčešće književnim poslom. Skoro da ne poznajem nikoga izvan književnih krugova. Ranije, kada sam dolazio iz Kelna, poneko mi se znao obradovati. Možda zbog mene, možda zbog moje navike da častim.

U poslednjih nekoliko godina pandemija je vidno ubrzala eroziju koja se još ranije neprimetno uvukla u moje odnose sa ljudima: Neki drugari iz književne krčme su umrli. Kada dođem u grad skoro da ih očekujem iza svakog ćoška. 

Ljudi nisu tabije

Neki su zakoračili u starost i ne umeju se više nikome i ničemu obradovati. Neki su mi zamerili ovo ili ono. A neki nikada nisu ni uzvraćali moju prijateljsku energiju – meni je dugo bilo dovoljno da je ja odašiljem. Sada nas je opet okupio jedan književni festival. To znači da ni onih nekoliko ljudi za koje mogu reći da ih smatram prijateljima, nisu imali previše vremena za druženje. 

Ovi drugi nisu ni navraćali, jer književna zbivanja udostoje svojim prisustvom samo kada su oni na bini. Ili, ako naiđu, prolaze kraj mene i kažu, reda radi, „đe si”, kao da smo juče izašli pripiti iz neke od sarajevskih kafana – kojih takođe više nema. Socijalna inteligencija i empatija nisu jače strane književnog esnafa.

Možda protok vremena ljušti sa nas maske, pojavljuje se ono što jesmo. U književnoj branši ima dobar broj egomana. Družimo se saktaški, pravimo se da jedni drugima blagonaklono čitamo knjige. Sve u svemu, ne radim ono što sam radio ranije – ne okupljam oko kafanskog stolnjaka desetak ljudi, radostan da ćemo makar jednom godišnje uživati u razgovoru o onome što nas povezuje – o književnosti.

Sada sednem samo sa kolegama koji se umeju zaista obradovati drugom čoveku. Jedan od njih je Refik Ličina. Pretpostavljam da je on, kao i ja, sačuvao svoje senzore iz osamdesetih u inostranstvu – pošto je dugo u Švedskoj. Manje su ga potrošili rat i tranzicija. 

Jekovačka romansa

Trebalo bi da ovaj uvod posluži kao odgovor na pitanje, zašto ranije nisam otišao do Žute tabije, iako sam u ovom gradu živeo pet godina, a potom u njemu raznim povodima proveo ukupno nekoliko stotina dana. Ranije su moje tabije bili ljudi, na njih sam trošio vreme. Sada sam imao vremena na pretek. 

Najpre sam pokušao sa obnavljanjem ličnih rituala. Popio sam prvih dana boravka kafu i u bašti Kolobare i u Evropi. Nije mi prijala kao ranije. Nervozniji konobari, lošija usluga, bajat rahatlokum uz džezvu, više turista s koca i konopca.

Odlučio sam da drukčije obnovim svoju romansu sa Sarajevom, koja, uprkos svemu, traje od 1982. Popeću se gore na Jekovac. Ako to nije moguće sa mojim fizički ili duhovno odsutnim prijateljima, onda jeste sa mojom saputnicom, koja nema sarajevske anđele i aveti iz prošlosti, pa može da uživa u gradu ne mareći za moj setan pogled.

Prijem u Ministarstvu ćejfa

Polazimo odmah ujutro. Penjemo se na Mejtaš i prolazimo ulicama koje ona prilikom svojih desetak poseta gradu nikada nije videla: Džidžikovcem do Čekaluše, pa onda Mejtašem i duž Mehmed-paše Sokolovića, Pehlivanušom, Josipa Štadlera, Ćemerlinom, sve dok ne stignemo do baščaršijskog ulaska u Kovače. 

Kao što rekoh, cilj nam je Jekovac, odakle nameravam pogledom zagrliti grad. Da bih opravdao naporan uspon po vrelom danu izmislio sam usputnu stanicu koja se ne odbija – na Kovačima se  ugnezdilo Ministarstvo ćejfa, kafić koji je spojio starinsko kafenisanje sa svestskim standardima. Bilo je relativno rano, pa smo imali sreće. Jedan čovek je upravo ustao i oslobodio mesto za poslednjim, najboljim stolom u bašti. Pošto se bašta pruža ulicom uzbrdo, to je ujedno i najviša tačka kafea. 

Ćef, ćejf, ćeif

Postoji razlika između dve reči istog korena. Ćef, poznat iz fraze „kako mu se ćefne” upotrebljava se uglavnom u Srbiji. Kratak akcenat na „e”, tri slova. Tako je celog života govorila moja majka. Po svom ćefu znači – po svom nahođenju. Tek je Bijelo dugme sa svojim hitom Bekrija si, cijelo selo viče skrenulo tadašnjoj Jugoslaviji pažnju na ono što se odrastanjem u Bosni dobije kao osećanje sveta – „ćejf” kao životni stil: Im'o kuću, nemam je / im'o zemlju, prod'o je / svo imanje prokock'o, pa šta - blo mi ćejf.

Ćejf je neosporiva unutrašnja nužnost koja vodi ka užitku. Naspram ćejfa su sve ostale životne stvari sekundarne. A ćejfiti znači sladostrasno, sporo gustirati. Meraklije bolje ćejfe od bekrija, ali Bregi se može oprostiti, pastir-roku i tekstu više odgovara seoski bekrija nego prefinjeniji čaršijski meraklija. Na sjeveroistoku Bosne, gdje sam ja učio ovu životnu filozofiju poneko bi rado ono „j” zamenio sa „i”, pa bi se „ćeif” izgovarao još duże i sladostrasnije. 

Mirišu trešnje niz Kovače

Razmišljam ovako u Ministarstvu ćejfa, gledam niz Kovače koje je pre više od dve decenije opjevao Dino Šaran za račun Crvene Jabuke: 

vraćaju se dani, mirišu trešnje

kada siđem niz Kovače

pitat ću te jednom

što ti ove pjesme znače

Dok sam sedeo u Ministarstvu ćejfa nisam znao da je njegov vlasnik sin Sarajlije – iz Australije, čovek koji je glumio u filmovima na tri kontinenta – od trilera do turskih serija – da bi se skrasio u Sarajevu kao kafedžija međunarodne klase: Rešad Strik.

Ovaj sat vremena uz veličanstvenu kafu, na ulici kojom sam se još kao student ponekad penjao, vratile su mi nešto nade da ću i ovaj put odavde otići sa samo mojim trenucima kojima mi se Sarajevo lepotom zahvaljuje za ljubav.

Bilo je vreme da krenemo, jer je prošlo deset. Juli je nemilosrdno prosipao vrelo svetlo iz sunčevog bunara na zemlju. Krenuli smo strmom ulicom i kod Šehidskog mezarja – tako ga zovu od rata devedesetih, mada je groblje staro pet vekova,  jer su tu sahranjivali borce Armije BiH – skrenemo desno, uz još strmiju ulicu, koja se zove – Jekovac.

Uspon u sećanja

Mahala se zove Vratnik. U nju sam ulazio Nevjestinom. Osamdesetih sam na toj litici iznad Miljacke slavio novu godinu. U kućerku čiji su prozori gledali na krov Vijećnice bilo nas je četvorica. Dvojica, Dragan i Džanko su umrla. Vlasnik kućerka, Srbin sa Vratnika, prodao je nasleđeno imanje i naselio se negde u ravnicu kod Zrenjanina. On me je posle rata vodio na ovo groblje da mi pokaže gde mu je sahranjen najbolji prijatelj iz vratničkog detinjstva, Ismet. Plakao je nad grobom. A borio se, posle prinudne mobilizacije u izbegličkom kampu u Srbiji, na srpskoj strani, na Grbavici, Ismet je nosio oružje na ovoj obali reke. 

Negde gore je bila kafana Jekovac. Tamo sam osamdesetih jednom prilikom, bila je jesen, otišao na piće sa novinarem i pesnikom Dubravkom Brigićem. Gledali smo grad, ćutali i pili pivo. Dubravko je umro u Kanadi kao emigrant. Ostavio je iza sebe, između ostalog, i zbirku pesama Jekovac, objavljenu posthumno. 

Penjem se i mislim o svim tim ljudima koji su otišli, a bili su ovde kao sada ja. Mora da sam i njihovu tugu uprtio, pa je uznosem do Žute tabije. Nisu mi otežale noge, već sam zadihan od sećanja. Da, Jekovac. Nešto od ječanja i jeke koje vraćaju stene kanjona kojim iz romanijskog gorja dolazi Miljacka. Ječanje osuđenika na smrt koje su ovde kamenovali.

Sestrinske krošnje

Neke ulice su zapravo basamaci. Kao Bela česma. I svaki od tih sokaka ima bezbroj priča koje nisu ispričane. Za svaki stepenik po jedna. Izbijamo ispod tvrđave. Zove se Žuta tabija – deo je bedema koje je podigao Ahmed-Paša Rustempašić Skopljak počev od 1729, odmah pošto je postao sultanov namesnik u Bosni. Ta odluka je imala predistoriju – manje utvrđeni bedemi 1697. nisu izdržali nalet Eugena Savojskog i njegovih austrijskih trupa koje su razorile grad. 

Navodno je tabija – reč je arapskog korena i označava bastion – građena od žutog kamena. Vreme sve boji tamnim tonovima, uzalud oko traži žuto. Ali na platou tvrđave, vidim, rastu tri velika drveta, tri sestrinske krošnje prave hlad. U tom hladu, uz sam zidić prema strmini, poređan je niz klupa. U kafiću na Žutoj tabiji pronaći ćemo hladne napitke. Učinimo i taj poslednji napor i – tu smo. Oporavak od penjanja po sarajevskim uzbrdicama usred jula, vratiće nam ubrzo i sposobnost divljenja.Bio sam u bašti Bibanove kafane na obroncima Trebevića, na sedreničkoj strani, takođe u kafani sa vidikovcem, kao student sam odlazio na Jevrejsko groblje iznad grada, pre nekoliko godina sam bio i na vrhu Avazovog tornja, ali – neka mi oprosti Dubravkova duša – ovaj prizor je lepši i od onog davnašnjeg, viđenog iz kafane Jekovac. Ispod tvrđave se pružila sarajevska kotlina, sve do modrog Igmana – mravinjak pod ćerpićima, bogomolje, beton socjalizma i mahale što terasasto okružuju grad. 

Glasom do Ilidže

Sedeti u hladovini i netremice zuriti u Sarajevo. Nešto se dešava sa unutrašnjim pejzažima u čoveku, oni postaju svetliji i širi, oni postaju lepši, zahvaljujući tome šta oko upija.

Na polasku se oprostim od topa, koji je u osmanska vremena s večeri najavljivao prekid ramazanskog posta, u Titovoj eri ćutao, da bi devedesetih za ramazanskih dana opet nastavio da se oglašava, kao da je socijalistička pauza bila tek manja istorijska havarija.

Vraćamo se drugim putem, da bismo prošli kroz jednu od kapija iznad kojih je kula sa puškarnicama. Ova kojoj se približavamo zove se Širokac, jedna je od tri sačuvane kule. Tu se vidi da je Vratnik imao strateški značaj – vrata ispod kule naveče su bila zatvarana, a izjutra otvarana. Ovim brdom niko nije mogao neprimećen u grad. 

Opet se spuštamo do Šehidskog mezarja, ovaj put s desne strane. Iznad nas je minaret Miščine džamije, koja je podignuta 1543. Kažu da je dobila ime po čoveku koji je sa minareta vernike pozivao na molitvu lepim i silnim glasom koji je dopirao do IlidžeI onda opet siđemo niz Kovače. Ne miriše na trešnje već opet na kafu iz Ministarstva ćejfa. Nekada je ovo bio sokak zanatlija. Sada je tu sve podređeno turizmu. Ali je mirnije nego nešto niže, u baščaršijskom grotlu. 

Ovaj ću dan izneti iz Sarajeva, da mi blista, da bude moj tihi razgovor i sa mrtvim drugovima, i sa onima koji su odselili. Pa i sa onima koji se prave da su živi, dok jedni kraj drugih prolazimo kao pored turskog groblja. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.