Povratak engleskog ponosa

Ima hiljadu načina da počnemo, ali možda je najbolje od kraja. To jest, od najsvežijih uspomena za mene i još 60.000 ljudi.

Kad je sudija svirao kraj emotivne i katarzične utakmice na Vembliju, u kojoj je Engleska pobedila Dansku sa 2:1 u polufinalu Evropskog prvenstva, raspoloženje je dostiglo vrhunac. Olakšanje, sreća i mnogo ponosa tekli su iz glasova publike koja je predugo čekala na ovakvo iskustvo.

Bio sam jedan od njih. Moje prvo sećanje na fudbalske mečeve Engleske je Svetsko prvenstvo 1990, kada sam bio osmogodišnjak. Izgubili smo u polufinalu od Zapadne Nemačke. Šest godina kasnije, fudbal se vratio kući. Opet smo izgubili polufinale, od ujedinjene Nemačke.

Ali, ove srede je bilo drukčije. Sa ovom Engleskom je drukčije. Dok se zemlja cepa napola zbog Bregzita ili oko nošenja maski ili oko cene nameštaja koji nabavlja premijer, Garet Sautgejt okupio je tim na koji skoro svako može da bude ponosan – i kad su na terenu, i van njega.

Nakon poslednjeg zvižduka, tribinama se prolomila Sweet Caroline, engleskim fudbalerima je pao teret sa pleća. Good times never felt so good.

Raznolik, izvrstan tim ujedinio je zemlju rastrzanu podelama.

Na ove igrače se može biti ponosan, i na trenera koji im je pomogao da postanu ovo što jesu. Dok naslovne strane pune društveni angažman Markusa Rašforda za gladnu decu ili to što Rahim Sterling kleči u znak borbe protiv rasizma, čitav tim je dopadljiva gomila koja simboliše zemlju u vreme kad je teško naći išta drugo ujedinjujuće u Engleskoj.

Nakon euforije među 60.000 ljudi sa kojima deliš iscrpljujuće emocije, napolju je čekao mali pakosni podsetnik na podele. Grupica ljudi, svi sa kamerama, držala je parolu All Lives Matter (Svi životu su važni), dok su navijači prolazili. Ta vrsta ponižavanja Sterlinga i drugova dočekana je s nevericom među ostalim navijačima. I to je bilo ujedinjujuće iskustvo.

Fudbal to zna da bude. Iako nema tradicionalnog sportskog rivalstva Engleske i Danske, utakmica i bitka na tribinama bili su žestoki, ali prijateljski, i pokazali šta ova zemlja može da bude. Iznad provokacija, tražeći jedinstvo umesto agresije, birajući radost umesto ljutnje.

Sreda uveče bila je prolom radosti posle teških vremena. Nije bilo idealno, maske se nisu nosile, može se postaviti pitanje da li je ceo događaj pametan, ali ovakav izliv zajedničkih emocija je neviđen u poslednje vreme.

Veliki deo zrelog života sam proveo u inostranstvu, i osećanje patriotizma mi je uglavnom strano. Ali u sredu na Vembliju su Garet Sautgejt i njegov tim od mene načinili ponosnog čoveka.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu