Potpuna neverica u Hrvatskoj
1. april 2016.„Zar je to sve?“ – upitali su se mnogi nakon što je sudija Žan-Klod Antoneti izrekao da je Vojislav Šešelj, optuženik za ratne zločine i jedan od ideologa velikosrpstva, nedužan po svim tačkama optužnice. Čak je i prevoditeljka hrvatske javne televizije na trenutak zastala i utišala glas, kao da je razmišljala da li je sudija zaista rekao ono što je čula – Šešelj je slobodan čovek. Potpuna neverica – tako se može opisati stanje u Hrvatskoj nakon prenosa iz Haga.
Daleko od toga da su Hrvati očekivali Šešeljev povratak u dugogodišnji zatvor. Političari su se već pripremili na protokolarno negodovanje nad „visinom zatvorske kazne koja nije zadovoljila žrtve i koja se, politički oportuno, tačno preklapa s vremenom pritvora koji je Šešelj već izdržao“. Ali presuda je i najglasnije ostavila bez reči.
„Neshvatljivo do odbijanja“
„Kao da te neko uverava da nisi video ono što si video“, komentariše za Dojče vele nagrađivana politička novinarka i hroničarka moderne hrvatske države Silvija Šeparović. Šešelja opisuje novinarski sažeto i precizno: „To je ratni huškač, Miloševićev trbuhozborac, predvodnik divljih paravojnih jedinica koje su počinile neke od najtežih zločina u ratovima devedesetih.“
Šeparović kaže da se nije detaljno bavila tim suđenjem pa ne može da ocenjuje koliko su dobro iskazani dokazi, ali zato pamti događaje koje su obeležili ratne godine. „Uzdam se u izdvojeno mišljenje sutkinje Latanci koja je svojoj dvojici kolega poručila da su im slabosti Tužilaštva, dodajući 'uvek može bolje', poslužile kao izgovor. I to nedopustiv izgovor zbog kojeg su, iako su sudije potpuno zanemarile pravila međunarodnog humanitarnog prava. Ona je takođe ustvrdila da je zločinački poduhvat dokazan. Kao običnom smrtniku, osobi koja se seća i priprema za rat i početaka rata i rata u svim njegovim oblicima, ovakva presuda naprosto je neshvatljiva. Neshvatljiva do odbijanja“, govori Šeparović o nepravosnažnoj odluci prema kojoj „pokušaj uspostavljanja Velike Srbije, koji je progutao desetine hiljada života i unesrećio stotine hiljada na svim stranama, nije bio zločinački, već politički cilj“.
Kako će se nastala situacija odraziti na međunacionalne odnose u Hrvatskoj, ali i odnose među državama, pitanje je na koje mnogi traže odgovor u iščekivanju rasta Šešeljevih deonica u nedeljama koji prethode parlamentarnim izborima u Srbiji. „Mislim da on nema stvarnu moć, a ne bih rekla ni da ima uticaja na hrvatske Srbe. Odnosno, ta presuda i Šešeljeva retorika imaju uticaj na stanje u Hrvatskoj i Srbe u Hrvatskoj utoliko što dižu tenzije, bude stare strasti i raspiruju nacionalizme. Zločin bez kazne može da proizvode samo to“, kaže nam Šeparović.
Oni koji podržavaju Haški sud osećaju se glupo
Politički analitičar Davor Gjenero takođe ne očekuje da će Šešelj sam po sebi ili presuda bitno uticati na odnose Zagreba i Beograda i dodaje da će taj odnos određivati nešto treće – međunarodna zajednica. „Trenutno je mnogo važniji proces vezan uz hrvatske rezerve za otvaranje poglavlja 23 u pregovorima Srbije i Evropske unije. Te rezerve će postati mnogo veće nakon ove presude. Ako bude evropskog pritiska na Hrvatsku da povuče te zadrške koje ima zbog odnosa prema ratnim zločinima u Srbiji, pre svega vezano uz regionalnu jurisdikciju koju je proglasilo pravosuđe Srbije, doći će do problema i osećaja u Hrvatskoj da se ona tretira kao drugorazredna članica Unije, a da se Srbiji preko mere popušta.“
U svemu bi, smatra naš sagovornik, Zagreb trebalo da prepozna Šešeljevu nameru da provocira državni vrh Srbije, bez obzira na to što su premijer i predsednik njegovi nekadašnji đaci. „Vučiću i njegovim saradnicima treba ostaviti prostora da dokažu da su evropski usmereni. Ali to znači da Srbija mora, kao i sve dosadašnje zemlje u pristupnom procesu, sistematski da ispunjava uslove koji proizlaze iz acquis communautaire (franc. pravna stečevina EU, prim ur.) i ništa više od toga.“
Za očekivati je i da će radikalno desni deo hrvatske politike deklarativno da osudi tu hašku presudu, ali će zapravo na njoj da ubira bodove na svom terenu. Gjenero napominje da su na neki način osramoćeni oni koji su zagovarali načela tranzicione pravednosti, suočavanje s prošlošću i očekivanja od Haškog suda. „Sramoćenje onih koji su podržavali rad Tribunala, ovom presudom je samo nastavljeno. Svi mi koji smo svoju kožu izlagali podršci Haškom sudu, sa ovom presudom se osećamo jako glupo“, zaključuje Gjenero.
Vojvodina je u Hrvatskoj nepoznanica
Kada je reč o Šešeljevim zlodelima nad Hrvatima u Vojvodini, prosečan građanin Hrvatske, do ove presude, nije znao gotovo ništa. „U Hrvatskoj za to ne postoji neko interesovanje, dok u Srbiji o tome ne sme da se priča. To je mehanizam obrane, jer Srbi ne žele da priznaju da se u Srbiji tako nešto dogodilo“, priča nam nagrađivana književnica Julijana Adamović koja je i sama pred naletom šešeljevaca iz Vojvodine pobegla u Zagreb.
„Oko 30.000 ljudi preselilo se u Hrvatsku. Neki su preventivno pobegli zbog dehumanizacije i demonizacije Hrvata u medijima, a drugi su maltretirani ili su dobijali pozive za mobilizaciju kako bi se naterali da pucaju na Vukovar. Treći su brutalno pljačkani i izbacivani iz kuća, pogotovo nakon Oluje, kada su došle izbeglice iz takozvane Krajine“, govori Adamović koja danas živi baš u Vukovaru, gradu koji se u slučaju svake, pa i ove, haške presude koristi kao pojačivač emotivnog naboja.
Građani su taoci političara
Danas se, kaže, u gradu normalno živi i većina ljudi želi da Vukovar prestane da se iskorišćava za dnevnopolitičke svrhe. „Kada s nekim radite, delite kancelariju, kada se događaju različite stvari – od rođenja, smrti, bolesti, dobitaka, gubitaka – predrasude jednostavno padaju u vodu. I privatno su ljudi povezani, postoje rodbinske veze od ranije, sklapaju se prijateljstva. S mladima je teže, jer deca ne idu u zajedničke škole i to je osnovna smetnja da bi moglo da se govori o istinskoj integraciji. Ne možete i ne bi bilo u redu neko pravo uskratiti nacionalnoj manjini, iako bi u obostranom interesu bilo da deca idu u zajedničku školu“, objašnjava Adamović i dodaje da bi presuda mogla da uzburka strasti na neko kratko vreme, zahvaljujući „jastrebovima“ i nacionalistima na obe strane.
„Tu ne govorim o samom Vukovaru, već o okolnim mestima. Tu je Borovo selo koje je po broju stanovnika manji gradić – etnički čist i živi u paralelnom svetu. Poštuju formalne stvari koje ne mogu da izbegnu, ali funkcionišu kao da žive u Srbiji.“ A tu je, upozorava, i „Stožer za obranu hrvatskoga Vukovara“ (udruženje građana iz Vukovara, prim.ur). „Biće malo buke. Stožer će da se javi, obaviće se neko smešno suđenje ćirilici. Oni nas drže kao taoce. To je šačica bučnih ljudi kojima nova garnitura prilično podilazi, jer u njima vidi glasače. S druge su strani etno-biznismeni kojima je važnije neko formalno pravo od stvarne integracije. Oni isto čuvaju svoje birače, jer ako se neko integriše, mogao bi da razmišlja hoće li dati svoj glas SDP-u ili njima.“
Šešelj je unesrećio i Srbe
O sentimentu vukovarskih Srba prema Šešelju, naša sagovornica ne želi da generalizuje. „Oni s kojima sam okružena svesni su koliko im je zla naneo. Ali to su intelektualci i obrazovani ljudi s kojima se susrećem po prirodi svog posla. Ipak ne bih rekla da su svi toga svesni zato što se stalno tvrdi da Šešelj može jedino da se tereti za verbalni delikt. Ne pravi se razlika između nečijeg izražavanja mišljenja i političkih stavova, te huškanja i širenja mržnje. Nema te ideje da je Šešelj vrlo aktivno organizovao i učestvovao u radnjama koje su završile zločinima.“
Mnogi su tako zlurado primetili da je ova presuda isto tako kompetentna kao i presuda generalu Gotovini, što Adamović odbija. „Mislim da se njih dvojica, bez obzira na šta mislili o Gotovininom životu pre dolaska u Hrvatsku vojsku, ne mogu porediti. Gotovina nije hodao po Srbiji, nije huškao. On je bio profesionalni vojnik i bez obzira na bekstvo, na kraju je časno odradio to suđenje. Bez omalovažavanja srpskog naroda, države Srbije i Suda“, tvrdi naša sagovornica.
Ona pri tom ne poriče da su baš Šešeljevi prostački ispadi na sudu i van njega naišli i na simpatije među Hrvatima, pa ga mnogi smatraju simbolom otpora sistemu. „To pak pokazuje koliki problem imamo s percepcijom ljudi koji imaju poremećaj ličnosti, koji nemaju trunke empatije, ne poštuju baš nikakva pravila i učiniće sve da ostanu u centru pažnje“, zaključuje Adamović.