Kakva protivrečnost: na svoj sedamdeseti rođendan se Vladimir Putin obratio suvim čitanjem protokola sastanka predsednika zemalja Zajednice nezavisnih država, koju čine brojne bivše republike Sovjetskog Saveza.
Samo nedelju dana ranije bilo je sasvim drukčije, tada je održao grozničav i histeričan govor, praktično je vrištao mržnju povodom aneksije četiri ukrajinska regiona.
Sada je pak odjednom priznao da se „u Ukrajini radi o tragediji“, ali nije pojasnio da ta „tragedija“ počiva na njegovoj brutalnoj agresiji. No bar nešto – sad se više ne radi o specijalnoj vojnoj operaciji koja ide sasvim po planu.
Više se ne mogu negirati vojna realnost u Ukrajini, ogromni gubici ljudstva i materijala te sramotni porazi ruske armije. Državna propaganda više ne uspeva da zapuši masu vesti i snimaka koji kuljaju ruskim društvenim mrežama i kroz blogove.
U sedmici između agresivnog aneksionog govora i monotonog protokolarnog nastupa u petak (7. oktobar), politička situacija za Putina se sasvim promenila. Vojni fijasko u Ukrajini je sve vidljiviji, a time se urušava i temelj moći predsednika, čoveka koji je u megalomanskom zanosu težio prisajedinjenju cele Ukrajine.
Već se naziru borbe za Putinovog naslednika. Ramzan Kadirov, čovek neophodan Putinu jer komanduje beskrupuloznim čečenskim borcima, otvoreno kritikuje vojno rukovodstvo koje je takođe potrebno Putinu. Uprkos tome – ili baš zbog toga – Putin je prošle sedmice nagradio Kadirova proglašavajući ga za generala.
To znači da Putin čini ustupke ljudima na kojima počiva njegova moć – a to je doskora bilo nezamislivo.
Naglaskom na saradnji u okviru Zajednice nezavisnih država (ZND), Putin se očajnički trudi da prkosi utisku da je Rusija međunarodno izolovana. Ali to su sve Potemkinova sela. Jer i u okviru ZND su centripetalne sile i napetosti toliko jaki, da ih više ni Putin ne može zauzdati.
Tako je i Putin pao na klasičnom testu ruskog imperijalizma – to je nadmeno rusko držanje naspram svih etnija evroazijskog kontinenta, a na osnovu velike kulture, bogatstva resursima i mase zemlje i stanovništva. Time Moskva istorijski opravdava tobožnje pravo na neprestanu kolonizaciju i širenje.
Ali, na dugi rok nema resurse da održi imperiju na okupu. Tako je već propalo rusko Carstvo u Prvom svetskom ratu, tako je propao i SSSR u Hladnom ratu.
Faktički je ruska invazija na Ukrajinu ideološki konflikt iz 19. veka – borba imperije i nacionalne države koja teži nezavisnosti. Taj konflikt imperija vodi vojnim sredstvima iz 20. veka – žestokom artiljerijom i idejom da se neprijatelj pregazi masom tenkova i vojnika.
Ali, imperija uprkos brojčanoj nadmoći, nema šanse protiv mlade Ukrajine koja koristi inteligentne vojne taktike iz 21. veka kao i arsenal modernog oružja iz SAD. Putin, čovek KGB-a i matrice sovjetskog imperijalizma, gubi jer ne razume koliko su se i vojna tehnologija i političko razmišljane modernizovali.
Era imperija davno je prošla. Rusija sa Putinom opet daleko zaostaje za prilikom da prepozna tu modernost i da učestvuje u njenom oblikovanju, umesto što anahrono pokušava da okrene vreme unazad. Ovaj ruski pokušaj je osuđen na propast.
Dr Jerg Himelrajh je profesor na berlinskom kampusu pariske Evropske poslovne škole (ESCP). Još 2007. je u časopisu „Međunarodna politika“ Nemačkog društva za spoljnu politiku upozoravao na opasnost od ponašanja Vladimira Putina.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.