Poslednja bitka Angele Merkel
14. april 2019.
U pregovorima između Kosova i Srbije o sveobuhvatnom i zaključnom sporazumu o potpunoj normalizaciji odnosa - koji se vode pod vođstvom EU, a pokrenuti su 2012. na inicijativu kancelarke Merkel - od početka godine je uočljiva velika američka diplomatska ofanziva.
U pozadini ovih pregovora je ideja o razmeni teritorija. Tu ideju su u leto 2018. prvi javno propagirali predsednici Srbije i Kosova, Aleksandar Vučić i Hašim Tači. Od pre dve godine, dakle od početka završne faze pregovora, upravo je Beograd neumorno propagirao „kompromis". A onda je predsednik Tači prvi u igru uneo ideju o razmeni severa Kosova za Preševsku dolinu uključujući uzajamno formalno priznavanje dveju država. Međutim, niko od troje učesnika - Brisel, Beograd i Priština - u tajnim pregovorima koje vodi Federika Mogerini, do sada nije objavio neki plan.
Užasan savez
Protiv te ideje su se izjasnili pre svega nemačka vlada i kancelarka, što je naišlo na nerazumevanje njenih zagovornika. Zašto bi EU i SAD bile protiv takvog sporazuma, pitaju se oni, ako su obe strane saglasne? Ko bi to mogao da im zabrani i zašto?
Ta ideja, taj predlog je zapravo nešto sasvim drugo od onoga što prikazuju njegovi zagovarači: to je užasan savez dvojice autoritarnih balkanskih vođa sa šeficom diplomatije EU i nepredvidljivom Trampovom administracijom. To je savez koji pervertira politički dijalog i osnovne principe decenija Zapadne stabilizacije i demokratizacije zapadnog Balkana.
Posle rata na Kosovu, upravo je Beograd odbio bilo kakav kompromis utemeljen na stvarnosti, uključujući i plan izaslanika UN Martija Ahtisarija, koji je Priština bila primorana da sprovede unilateralno, u okvirima ustavnog poretka današnje Republike Kosovo.
Beograd je faktički priznao Kosovo aprila 2013.
Tek godinama kasnije, kancelarka Merkel je bila ta koja je za rešavanje blokiranog sukoba oko statusa iskoristila stremljenje Beograda ka EU - povezujući pristupanje Srbije s priznavanjem realnosti o gubitku Kosova - te je tako uz podršku Velike Britanije i SAD postigla istorijski napredak. U Sporazumu iz aprila 2013. Beograd je faktički priznao Kosovo. Tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić je javno govorio da su se politika i društvo čitavu deceniju lagali da je Kosovo još uvek deo Srbije.
Iako EU tada nije izričito odredila cilj dijaloga, obema stranama je bilo jasno da to znači potpunu normalizaciju odnosa, uključujući i uzajamno priznavanje. Na to su upućivale i izjave Angele Merkel i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Gida Vestervelea - da je vreme promena granica na Balkanu završeno.
Tajni pregovori su politički - nazadovanje
Zbog toga ovi novi tajni pregovori predstavljaju drastičan politički korak unazad. Motivacija aktera je različita:
Za predsednika Vučića je to pokušaj da iskoriisti trenutnu političku slabost EU, kako bi izvukao više od onoga što je to bilo moguće u ranije dogovorenim uskim okvirima dijaloga. Istovremeno on želi da skrene pažnju sa aktuelnih domaćih političkih problema - koji su rezultat autoritarno-autokratske konsolidacije moći koju Zapad toleriše.
Predsednik Tači je protiv volje svih kosovskih albanskih stranaka privatizovao pregovore, nadajući se da će izbeći preteću optužnicu Specijalnog suda EU za ratne zločine na kraju rata na Kosovu.
Federika Mogerini: Njen nedostatak kapaciteta kao pregovaračice je dijalog doveo u egzistencijalnu krizu. Ona očajnički pokušava da svoj neuspeh pretvori u uspešnu priču, tako što svoju besprincipijelnost - u ovom dijalogu uzdiže kao princip. Njen zajednički imenitelj s Trampovom administracijom, u ovoj neobičnoj osovini Brisel-Vašington, leži u odustajanju od zapadnih liberalno-demokratskih principa u korist postizanja dogovora u smislu „svaki dogovor je dobar dogovor".
Razmena teritorija bi destabilizovala Balkan
Potencijalne posledice sporazuma o razmeni teritorija, naknadne zapadne legitimizacije etno-teritorijalnog principa tri decenije od početka balkanskih ratova, bile bi razorne: egzodus Srba, koji većinom žive na jugu Kosova i koje je Vučić u svojoj računici svesno preskočio, bio bi neizbežan. Posle toga bi usledili oružani sukobi između većinskog srpskog stanovništva i kosovskih Albanaca na severnom Kosovu.
Usledila bi etno-nacionalistička destabilizacija celog regiona, od Bosne i Hercegovine do Severne Makedonije. Proces pristupanja zemalja zapadnog Balkana EU bio bi na duže vreme zaleđen. EU, iznutra oslabljena populistima i nacionalistima, takođe bi bila egzistencijalno ugrožena. Uz to, etno-teritorijalna podela koju su legitimisali zapadni akteri imala bi razarajući učinak na spor s Rusijom oko teritorijalnog integriteta Ukrajine, s nepredvidivim geopolitičkim posledicama.
Merkel da preuzme vodeću ulogu
Za kancelarku Merkel, trenutni razvoj događaja predstavlja neku vrstu poslednje spoljnopolitičke i evropskopolitičke bitke. Unutar EU su se protiv te ideje najjasnije izjasnili Merkel i njen socijaldemokratski ministar spoljnih poslova Haiko Mas. Taj stav deli velika većina država članica EU, uključujući i one poput Španije i Slovačke, koje nisu priznale Kosovo. Međutim, one se za sada skrivaju iza Nemačke, nadajući se vodećoj ulozi kancelarke. Čini se da Angela Merkel trenutno oklleva da na kraju svoje ere započne ovu bitku za svoje političko nasleđe.
Kako bi se sprečila sporazum o razmeni teritorija s njegovim dalekosežnim posledicama, kancelarka mora ponovo preuzeti ulogu evropskog vođe u ovom političkom dijalogu. Istovremeno, Beogradu i Prištini mora jasno dati do znanja da bi u slučaju potpisivanja sporazuma o razmeni teritorija, zbog pretnje miru i demokratiji na zapadnom Balkanu, za Berlin to moglo značiti potkopavanje izgleda za članstvo u EU za obe zemlje i to na duži rok. Alternativno bi to mogao da učini i Bundestag, odgovarajućom rezolucijom.
Osim toga, Berlin bi trebalo da okupi druge članice EU u inicijativi za resetovanje pregovora i vraćanje izvornim okvirima dijaloga. Treba sačekati i videti da li će samit Zapadnog Balkana u kancelarkinoj kancelariji, koji su Merkel i francuski predsednik Makron zakazali za 29. aprila, biti prvi korak u tom smeru.
Bodo Veber je viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije (DPC), transatlantskog istraživačkog centra sa sedištem u Berlinu.