Poslednja žrtva Berlinskog zida
5. februar 2019.
Onaj ko tu ima baštensku kućicu može za sebe da kaže da je srećan. Leti sve miriše na ruže i roštilj. Tipična idila malih bašta. Kolonija „Harmoni“ jedna je do 900 takvih u Berlinu. No, pre 30 godina imala je jednu manjkavost, Zid je bio udaljen samo nekoliko koraka. Iza je bio kanal koji spajao Špreju na istoku i luku Bricer na zapadu. Ovde su 5. februara 1989. dvojica mladića hteli da ostvare svoju veliku čežnju – za slobodom.
Kris Gifroj i njegov prijatelj Kristijan sakrili su se u jednoj šupi i posmatrali mesto za kojim su čeznuli – Zapadni Berlin. Neposredno pre ponoći, dvojica izbeglica neotkriveni su prešli preko tri metra visokog zida na istočnoj strani. Sledeća prepreka bila je isto toliko visoka žičana ograda. Približavali su joj se kradom kada su se upalili reflektori i začule sirene. Verovatno su dotakli signalnu ogradu.
Naredba za pucanje ukinuta je dva meseca kasnije
No, uprkos tome, nisu verovali da im je život u ogromnoj opasnosti. Od prijatelja su čuli da je naredba o pucanju ukinuta zbog toga što je švedski premijer stigao u državnu posetu DDR-u. Smatrali su da bi, ako im i ne uspe beg, uskoro svakako bili deportovani na Zapad. To je Krisa Gifroja odvelo u smrt.
Graničari su otvorili vatru i jedan metak je 20-godišnjeg kelnera pogodio pravo u srce. Njegova smrt izazvala je međunarodne proteste. Početkom aprila 1989, predsednik DDR Erih Honeker, sedam meseci pre pada Zida, naređuje da se više ne puca na izbeglice.
Kris Gifroj bio je poslednja žrtva koja je pala na Berlinskom zidu.
Pomen u Kapeli pomirenja
Na 30. godišnjicu ubistva Krisa Gifroja, u Kapeli pomirenja u Berlinu služi se pomen. Ta mala bogomolja od gline i drveta nalazi se na sred nekadašnje granice i deo je Memorijalnog centra Berlinskog zida. Od 2005. se skoro tokom čitave godine održavaju pomeni za one koje je sudbina zatekla na Zidu.
U Gifrojevom slučaju to je sećanje na mladog čoveka koji nije hteo da služi vojsku zbog čega nije mogao da završi školu. Maštao je da postane glumac ili pilot.
„Dokle god se čitaju biografije žrtava dotle će one biti deo sadašnjosti“, kaže za DW direktor Memorijalnog centra Aksel Klauzmajer. „Njihove sudbine pokazuju kolika je morala da bude patnja i koliko jaka želja za slobodom.“
Klauzmajer naglašava koliko je važno sećanje. Nema toga što je završeno ili zaključeno. Istoričar smatra da se tako stvara identitet, „koji nam pomaže da razumemo sadašnjost u kojoj održavamo sećanje živim“.
To posebno dobro funkcioniše u Memorijalnom centru Berlinskog zida sa tzv. „Prozorom sećanja“ i fotografijama žrtava. Ispitivanja su pokazala da najveći broj posetilaca na taj način ostvaruju emocionalan i individualan pristup apstraktnoj temi podele Nemačke.
„Diktature se mogu pobediti mirnim putem“
Interesovanje je ogromno. Iz godine u godinu sve više ljudi iz čitavog sveta želi da vidi originalne ostatke Zida. Godine 2018. bilo je više od milion posetilaca. Posetioci iz Nemačke, kaže Klauzmajer, često povezuju lična sećanja i porodične priče sa unutar-nemačkom granicom. Strani turisti dolaze često s jedim ciljem: da vide Zid. Pored posetilaca iz Severne Amerike i zapadne Evrope, put do Memorijalnog centra u ulici Bernauer štrase često nalaze turisti iz Južne Koreje.
„Za njih je poseta naravno direktna i emocionalna veza sa svojom zemljom“, kaže Klauzmajer. Berlin i njegova mesta sećanja su za ljude iz te podeljene azijske zemlje mesta nade. Priča o tome kako se prevladao Zid pokazuje sledeće: „Diktature mogu da se pobede mirnim putem, ako politički okviri to dozvoljavaju“.
„Mi Nemci smo najsrećniji narod na svetu“
Kako i zašto je to u Nemačkoj uspelo – i to se može osetiti u Memorijalnom centru. „Mi Nemci smo sada najsrećniji narod na svetu“, izjavio je gradonačelnik nekadašnjeg Zapadnog Berlina Valter Momper dan nakon pada Berlinskog zida.
Kris Gifroj, nažalost, nije dočekao to slavlje u novembru 1989. Njegova želja za slobodom bila je toliko jaka da je zbog nje rizikovao i sopstveni život. I izgubio ga – zato što je verovao glasinama.
„Zidovi mogu da ubiju ljude“, sa žaljenjem konstatuje direktor Memorijalnog centra Klauzmajer. Pritom on misli i na zidove 21. veka. Ali, ljudi ne dozvoljavaju da ih zidovi zaustave. „Toga bi trebalo da budemo svesni kada diskutujemo o vojnom obezbeđivanju granica.“