Poslednja šansa za gubitnika
23. decembar 2017.
Nemačke socijaldemokrate nisu prepoznale duh vremena. Vreme je za mlade britke političare sa retoričkim talentom Emanuela Makrona ili Sebastijana Kurca. Ali SPD je u trku za Kancleramt ove godine poslao Martina Šulca – proćelavog čoveka sa bradom prošaranom sedima čija ocena iz govorništva ne bi prešla trojku.
- pročitajte još: Angela Merkel, okrnjeni politički soliter
Kao dugogodišnja simpatizerka SPD bila sam bezmalo besna na partiju: zar među stotinama hiljada članova nemate nijednog koji bi bio makar upola toliko lucidan i svež kao Makron ili Kurc? Ili, što se mene tiče, makar kao njihova džepna izdanja Kristijan Lindner (FDP) i Jens Špan (CDU)? Mi Kinezi takve od milošte zovemo 小鲜肉, što se može prevesti kao „mlada piletina“. Izraz zvuči pomalo seksistički, ali je izmišljen za južnokorejske filmske zvezde. Pri tome treba znati da južnokorejske serije u Kini imaju gledanost kao najpopularniji krimić i rijaliti program u Nemačkoj zajedno.
Groznica oko Makrona označila je ulazak mlade piletine u politiku. Nepokolebljiva ljubav prema 24 godine starijoj ženi, bivšoj nastavnici, fascinira ljude posebno u zemlji gde za žene nakon 30. godine obično ostaje samo sažaljenje. Priča se da je zanimanje nastavnice na kineskoj skali poslova iz snova napravilo ogroman skok nagore.
Pasivna kampanja
Vratimo se Martinu Šulcu. Ne, on stvarno nije ni blizu piletine. Ali zasićenje večnom kancelarkom je toliko da se za Šulca početkom godine hvatalo kao za slamku spasa. Čak je za nekoliko sedmica u anketama doneo dodatnih deset odsto podrške svojoj stranci. Partija mu je zahvalila izborom za šefa sa sto odsto glasova delegata. To u najboljim vremenima nije doživeo ni Erih Honeker u Istočnoj Nemačkoj.
No sve to više govori o stanju SPD-a nego o privlačnosti i sposobnosti kandidata. To Martin Šulc nije razumeo. Nadalje se držao kao da je mesija i mislio da će pukom pojavom naelektrisati birače. Onda je izborna kampanja bila čista formalnost – tu niko nije polarizovao, niko nije udarao gde boli Nekoliko meseci konfabulacije o „više socijalne pravde“ i Kancleramt će mu sam pasti šaka.
- pročitajte još: Merkelova vrši pritisak na SPD
Da me je Šulc pozvao gratis bih mu skrenula pažnju gde je starim biračima SPD-a dogorelo do nokata. Kao vanzemaljac iz EU-galaksije – Šulc je dve decenije proveo u Evropskom parlamentu – mogao je da se lako distancira od sadašnje Savezne vlade u kojoj sedi i njegov SPD, da ozbiljno shvati brige glasača i povrati one glasove koji su se oprostili od SPD-a nakon liberalizacije tržišta rada i kraćenja socijalne države koje je sproveo Gerhard Šreder.
Svi znamo kako je prošlo. Šulc me nije pozvao. Umesto toga se pouzdao u svoje savetnike koji su već sprečili Zigmara Gabrijela, prethodnog šefa stranke, da se u migracionoj politici pozicionira desnije od kancelarke. Ali kada Angela Merkel ode toliko ulevo, da levo ostaje mesta samo za stranku Levice, onda će SPD između njih biti stiskan dok ne izdahne. Ako ne želi da skonča tako jadno, SPD mora da se oslobodi šeme levo-desno i koncentriše se na potrebe birača. To je od Šulca zahtevalo hrabrost i pragmu kakve ovaj evrobirokrata očito nije imao.
Šta je pouka?
Kandidat SPD-a za kancelara propustio je šansu da svrgne Merkelovu tokom njene najveće krize. I ne samo to. Svoju partiju je odveo do najlošjeg izbornog rezultata od Drugog svetskog rata. Ali da preuzme odgovornost i podnese ostavku – ni tu veličinu nije imao. Zašto bi uostalom u tome bio drugačiji od šefice CDU Merkel i šefa bavarskog CSU Zehofera koji su takođe doživeli gromopucatelni krah na izborima?
- pročitajte još: Gerhard Šreder za DW: Ne cirkus, već velika koalicija
Da se usudio da vreme tokom kojeg su o Vladi pregovarali demohrišćani, Zeleni i liberali iskoristi za iskrenu analizu izbora sada je mogao da u pregovore sa CDU o Velikoj koaliciji uđe sa sasvim novim idejama. Ali ne izgleda dobro, naprotiv: Martin Šulc deluje kao da sve više gubi dodir sa realnošću. Na kongresu stranke pobegao je u viziju Sjedinjenih Država Evrope. Iako time želi da održi ideju staru skoro stotinu godina – u ovom momentu to ima veze sa današnjom Nemačkom i Evropom koliko i lanjski sneg. Tu mogu samo da ponovim savet pokojnog kancelara Helmuta Šmita: Ko ima vizije neka ide lekaru.
Partijskom drugu Gabrijelu, koji je još uvek šef diplomatije, kao da se polako javlja šta je SPD možda uradio pogrešno. Predugo je stranka pričala o pogrešnim temama i nije prepoznala brige svojih glasača, napisao je on prošlog vikenda. Kasno se setio, ali dobro je da se uopšte setio.
Ako bi se Šulc pridružio ovoj dijagnozi i ponovo se prizemljio činjenicama, onda bi imao poslednju šansu da odvede pregovore o Velikoj koaliciji do razumnog ishoda. Na posletku bi trebalo da sačuva ostatke svoje verodostojnosti i da sam ne učestvuje u vladi Angele Merkel, kao i što je obećao posle zatvaranja birališta. Ministarsko mesto koje bi možda sam zauzeo mogao bi da prepusti sveže izabranom generalnom sekretaru stranke Larsu Klingbajlu kod kojeg makar postoji nagoveštaj ovog novog tipa političara kakvi su Makron ili Kurc. Protiv duha vremena se ne treba boriti.